Hapšenja takozvane grupe "Pauk" 1999. godine bilo je udarna vest u svim medijima. U tom postupku sudi se Jugoslavu Petrušiću poznatom i kao Dominik.

- Da li ste hteli da ubijete Slobodana Miloševića?

- Ne.

Sećate li se 25. novembra 1999. godine, kada je tadašnji sekretar za informisanje Goran Matić saopštio da su uhapšeni članovi špijunsko-terorističke grupe "Pauk", koji su, kako je rekao, posle niza počinjenih zločina, planirali i atentat na Slobodana Miloševića? 

Petrušić je proveo u samici 367 dana, dok je ceo svet izveštavao o tome da je uhapšen čovek koji je hteo da ubije Slobodana Miloševića. Vest su preneli svi svetski mediji. Za to vreme on nije znao da mu se na teret stavlja pokušaj atentata na tadašnjeg predsednika SRJ.

To je saznao nekoliko dana pre izlaska iz ćeliije, iz novina koje je dobio u ćeliji. 17 godina kasnije, on se i dalje sudi sa državom. U predmetu se ne spominje atentat na Slobodana Miloševića. To je bila optužba samo u medijima, jer je tadašnjem režimu tako odgovaralo da vodi predizbornu kampanju.

- Optužen sam za zločin u Srebrenici dok sam bio u ćeliji. 

- Da li ste se bojali da vas ne ubiju u toj ćeliji u kojoj ste proveli 367 dana?

- Ne. 

Celu emisiju "Život priča: Medijske i druge istine" možete da gledate OVDE

„Neverovatno je kako i dan danas te patike umesto da spajaju decu kroz igru i sport, razdvajaju ih na žrtve i zlostavljače. 

Meni su jedna od većih trauma u osnovnoj školi bile upravo patike i verovatno je to razlog zašto sam u detinjstvu toliko zamrzila sport. Moja samohrana majka, za razliku od drugih roditelja iz moje škole, nije imala novca da mi priušti patike nekog poznatog brenda i zbog toga sam se na neki način osećala manje vrednom“, napisala je Nives.
Ispričala je da ju je majka za rođendan iznenadila novim patikama, a ona je sledećeg dana u njima ponosno ušetala u razred. Ali, drugi učenici počeli su da je zadirkuju i čak su za nju smislili i pesmicu.

„Diadora, Diadora made in Hrelić, Hrelić, Hrelić još mi odzvanja u glavi. Ne znam da li sam bila tužnija zbog sitnih provokacija učenika ili zbog misli kako je moja mama s puno ljubavi štedela te novce da bi mi priuštila nešto što me je dovodilo do suza. Nikad nisam priznala mami da te patike nisu bile dovoljno dobre za moje kolege i nažalost nosila sam ih samo u retkim prilikama“.

Nives je objasnila da njena deca danas ne pate od marki i ne primećuju razliku između skupih i jeftinih stvari. Kaže da nije bitno koje patike nosiš, već kakva je ko osoba.

„I znate šta vam mogu reći: svi ti koji su u prošlosti smatrali da nisam dovoljno dobra za njih jer se nisam priklanjala masi, jer nisam bila bogata, jer nisam bila poput njih, danas bi se rado družili sa mnom i misle da sam jednostavno - sjajna. Dok se oni nisu družili sa mnom i smišljali pakosti, ja sam pisala pesme, stvarala, radila na tome da postanem ovo što jesam danas - sjajna osoba“.

Toše Proeski je poginuo u saobraćajnoj nesreći u ranim jutarnjim časovima 16. oktobra 2007. godine na auto-putu E70 Zagreb—Lipovac, blizu mesta Nova Gradiška, koja se nalazi na oko 150 kilometara jugoistočno od Zagreb. Prema informacijama koje su stizale putem novinskih agencija, sumnja se da je uzrok nesreće bila neprilagođena brzina vozila.

U vozilu su se nalazili Georgij Georgijevski, Toše Proeski i njegova menadžerka Ljiljana Petrović. Veruje se da je Toše Proeski od siline udarca u kamion preminuo na licu mesta. Vozač Georgijevski je prošao sa težim telesnim povredama, dok je Ljiljana Petrović imala lakše telesne povrede.

Vlada Republike Makedonije poslala je specijalan helikopter koji je preneo posmrtne ostatke Tošeta Proeskog, a sreda, 17. oktobar, proglašen je Danom žalosti.

Toše Proeski je sahranjen u Kruševu uz najveće državne počasti. Ova nacionalna žalost može da se uporedi sa onom koja je vladala nakon pogibije predsednika Borisa Trajkovskog.

Jedna od najvećih muzičkih zvezda rođen je u Makedoniji, 25. januara 1981. godine. Oduvek se izdvajao svojom posebnošću, darom da peva iz duše i uživa u muzici, dobrodušnošću i humanošću. Ostavio je trag svojim pesmama i skromnošću, kao i dobrotom, kojom je plenio. Svaki ton koji je proizvodio, budio je neku novu emociju.

Prvi koraci koje je napravio na svom muzičkom putu bili su na dečijem festivalu “Zlatno Slavejče” 1992. godine. Profesionalno je počeo da se bavi muzikom 1997. godine, kada je nastupao na festivalu “Melfest” i “Mekfest”. Sarađivao je sa makedonskim kompozitorom Grigorom Koprovim, koji je ujedno bio i autor Tošetova prva dva hita. Posle dve godine, objavio je svoj prvi album sa jedanaest pesama i iste godine, 1999. održao je prvi koncert… I zvezda je bila rođena. Zahvaljujući inspiraciji, već 2000. godine, iznedrio je i svoj drugi po redu album “Sinom Božji”.

Stvorio je veliki broj hitova i uvukao se u srca ljubitelja pop i makedonske narodne muzike.

“Ne želim da mi skidate kapu, samo želim da se ponosite mnome”

Treći album je snimio u saradnji sa produkcijskom kućom “BK Sound” i počašćen je Oskarom popularnosti na prostoru bivših jugoslovenskih republika. U saradnji sa novom menadžerkom, snima pesme i u Atini. Pevao je na makedonskom, srpskom, italijanskom i engleskom jeziku. Pored Oskara popularnosti, dobitnik je mnogih drugih priznanja, koje su mu donele pobeda na Beoviziji i osvojeno četrnaesto mesto na Evroviziji u Turskoj. Posthumno mu je dodeljena tutila počasnog građanina Republike Makedonije i nagrada za životno delo na Beoviziji.

Njegovu humanost dokazuje i to što je 2004. godine imenovan za regionalnog Ambasadora dobre volje UNICEF-a. Pomagao je svima, ali nije želeo da se eksponira u tome, pa samim tim mnogo plemenitih dela koje je učinio nisu poznata široj javnosti.

Privatni život je uspevao da sačuva od pogleda i komentara. Trudio se da plasira samo svoje stvaralaštvo, dok je intimu ostavljao samo za sebe. Tragično je poginuo u saobraćajnoj nesreći 2007. godine i 17. oktobar svi pamte kao Dan žalosti. 

“Samo nek mi Bog čuva ljude koji me slušaju, muziku i inspiraciju… “

Iza sebe je ostavio uspomenu vrednu izuzetnog poštovanja i pesme koje se i danas pevaju, nagoveštavajući da ga javnost nije zaboravila. Tošetova plemenitost i humanost služe kao uzor i vodilja onima koji umeju da prepoznaju i cene iskrene i značajne vrednosti čoveka.

Rekli su o Tošetu:

“Jednom je spavao u sobi pored mene. Probudio me je njegov anđeoski glas.” –Nina Badrić

“Ponosni smo na sve što je postigao. Otišao je na vrhuncu slave.” – Branko Pajić

Toše Proeski citati:

“Meni je nezamislivo da neko ko može da nešto pruži onima koji imaju malo ili nimalo, zatvara oči i ne pruža ruku.”

“Cilj mojeg života nije karijera, nego kontakt sa ljudima, ta mogućnost da sa njima razmjenjujem energiju. Želim na sve oko sebe pozitivno utjecati, to je moja misija.”

“Svaka, ali svaka žena na ovom svetu zaslužuje, da u očima bar jednoga muškarca
u jednom trenu, u jednoj sekundi, pa makar to bilo samo jednom u životu, oseti da je najpoželjnija žena na svetu i ako mi celi život prođe u tome, znat ću, da ga nisam uzalud potrošio.”

“Zvijezde ne postoje, osim onih na nebu. Ja samo radim svoj posao, a što sam popularan samo me čini uspješnim.”

Izvor: Wannabe, Dnevno.rs

pročitajte i:

Zamke interneta: Društvene mreže mnogo opasnije nego što roditelji misle

Skriven iza lažnih imena... Lice i naličje 'Fejsa'.

Mnogi su Milku poznavali po čuvenom pozdravu kojim je započinjala svaku “Slagalicu“ želeći gledaocima „dobro veče“ na poseban način. 
Iako se nije često pojavljivala u medijima, Milka je pre nekoliko godina govorila za RTV "Vojvodina" o tome kako je došlo do toga da se jedno obično “dobro veče“ toliko popularizuje i postane njen zaštitni znak. 

“To je bila zamisao ekipe koja realizuje „Slagalicu“ kako suprevizor treba da se ponaša. Prvo je bilo dovoljno klimnuti glavom, a onda je neko došao na ideju na zahtev gledalaca da bi ja trebalo nešto da kažem. Tako sam svake noći prosipala neke mudrosti, nekima se to dopalo, a drugima nije. Onda je to opet to možda malo bilo preterano jer sam na taj način oduzimala ulogu voditelja i to je uzimalo vreme „Slagalici“ Bilo je dovoljno ustvari reći samo to jedno „dobro veče“ svim ljudima koji gledaju – od dece od pet, pa ljudima do 105 godina.
Ipak, sa samo dve reči želela je da prenese mnogo više gledaocima. 

“Ja sam pronašla jedan način – da bude srdačno, da bude toplo i da dođe do svakog. Znate, neko to kaže sasvim obično, a ja sam tom „dobro veče“ dala neki svoj ton“, rekla je i našalila se da je u tom slučaju jedini put promenila pravilo gramatike stavivši dugouzlazni akcenat na reč “veče“. 
Kako kaže, nikada to svesno nije uradila da bi privukla gledaoce već zato što je to osećala.

Milka Canić je rođena je 18. jula 1944. godine. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu. 
Od 2002. godine je supervizor u kvizu "Slagalica" i autor mnogobrojnih udžbenika. Radila je kao profesorka srpsko-hrvatskog jezika u Prištinskoj gimnaziji, zatim u Vojnoj gimnaziji u Beogradu, kao i u XV beogradskoj gimnaziji, a od tada i kao lektor. 
Posebne simpatije javnosti pobrala je kratkim nastupima u pomenutom kvizu, gde je u jednom periodu, osim neizostavnog pozdrava "Dobro veče", s gledaocima delila i mudre misli i opažanja. 
Olivera Kovačević, urednica Zabavnog programa RTS, u izjavi za "Blic" rekla je: 
"Milka Canić je do poslednjeg dana, iako bolesna, radila kao stručni konsultant "Slagalice". Prema svima nama koji smo joj bili kolege bila je predusretljiva, dobra i uvek na usluzi. Ona je jedna od poslednjih bardova Televizije Beograd koja je svoje znanje, svoju stručnost i svoj veliki rad ugradila u temelje RTS. Svi ćemo se Milke sećati kao velikog čoveka i divne žene." 

Milka je u jednom od retkih intervjua koje je dala govorila o svom životu. Bila je u braku sa Dragišom, i ima sina Tomislava i ćerku Katarinu, bila je baka troje unučića - Teodoru, Aleksu i Vukašina.

"Ja sam mnogo rano počela da čitam, čak sam rano počela i da pišem, ali taj moj dar za koji je još moj profesor iz Šeste beogradse gimnazije, Teodor Opalić, tvrdio da postoji, nisam razvila. Veoma rano, u devetnaestoj godini, sam se udala i neki lepši motivi, život i okolnosti su me odveli na drugu stranu",ispričala je Milka za internet magazin studenata novinarstva "Žurnalist".

"Na televiziji sam počela da radim slučajno, na predlog prijateljice koja je bila spikerka na RTS. Ona me je jednog dana pozvala i pitala: "Hoćeš li ti Milka da dođeš malo da pomogneš u programu "Srbija danas" kao lektor?" Ja kažem da to nikad nisam radila, ustvari, jesam radila kao lektor ali ne kao televizijski i ne znam da li ću to znati. "Znaćeš", kaže ona i tako je to počelo. Posle nje me je moj kolega Žika Čebić pozvao da radim u "Slagalici", njemu sam isto tako odgovorila da ne znam da li ću to znati, jer je to teško i odgovorno da  se po čitav dan družite s knjigama. On kaže: "Hoćete, hoćete, ja znam da hoćete" i sreća te smo moja urednica i ja našle zajednički jezik i ta saradnja je dobro počela i traje uspešno već dugi niz godina", ispričala je Milka za "Žurnalist".

Povodom smrti Milke Canić, stigli su poslednji pozdravi i na društvenim mrežama.

Izvor: Bulevar.B92, B92, blic

U međuvremenu, u životu ove lepotice se odigralo mnogo lepih i tužnih situacija. Udala se i promenila prezime u Karić, ali je i obolela od kancera. 
Dijana je odlučila da javno progovori o borbi sa bolešću i da svoja iskustva podeli sa fanovima na Instagramu.

“Borba je za sada uspešna. Znam da se kod nas slabo govori o tome, pa zato želim da svoja iskustva podelim sa vama. Vrlo rado ću odgovarati na sva pitanja i komentare i nijednu temu neću zaobić“, kaže Dijana u video snimku. 
Dijana boluje od invazivnog karcinoma materice:

“Prošle godine mi je ustanovljena dijagnoza invazivni karcinom materice, a samo par meseci nakon toga i metastaze u limfnim žlezdama – u abdomenu i vratu. Iako su moje prognoze bile zastrašujuće, nisam nijednog trenutka žalila sebe niti patila nad svojom sudbinom. Verovala sam u sebe i znala da ću izaći kao pobednik! Dakle, prvi život sam živela punih 27 godina pre nego što sam otkrila da imam karcinom i drugi živim sada, mnogo jača, malo sebičnija i najsigurnija u sebe“.

Najveću podršku pruža joj muž Stefan koji je čak istetovirao i njen lik na svom telu, a nakon što je Dijana ostala bez kose zbog hemioterapije i on je obrijao glavu.

“Sve dok te bude imalo, ja se ne plašim nimalo, ja se ne plašim nikoga”, napisala je Dijana na Instagramu. 
Dijana sada nosi periku, ali pokazuje i kako izgleda bez kose…

Izvor: Bulevar.B92

Natašu je suprug godinama kontrolisao…gde ide, šta radi…kada će doći, sa kim ide…da pošalje fotografiju mesta na kome se nalazi..imao je šifre njenog FB, telefona, čitao je poruke, liste poziva…

Natašin brak se završio nakon osam godina. Nataša ostaje sa njihovim maloletnim ćerkama, ali pokušaji da se ipak dogovore oko viđanja dece nisu uspeli. Stariju ćerku otac jednog dana ne vraća u dogovoreno vreme, a mlađu uzima bez majčinog znanja iz škole i odvodi sebi.

Nataša za to saznaje dok je čekala autobus sa decom misleći da joj je ćerka u autobusu.

Usledile su međusobne optužbe za nasilje.

Samo mesec nakon tužbe Natašinog bivšeg supruga, sud donosi odluku da deca ostanu kod oca, bez uvažavanja mišljenja Centra za socijalni rad i bez psihijatrijskog veštačenja majke. Majka po toj privremenij merii dobija da viđa decu samo sat nedeljno, sredom.

Jedan sat nedeljno uz prisustvo stručnih lica. 

Sud je doneo takvu meru nakon samo jednog ročišta. Sud je takođe doneo odluku bez psihijatrijskog veštačenja majke dece, kao i BEZ mišljena Centra za socijalni rad. Mišljenje centra za socijalni rad koje sud nije ni sačekao je u korist majke.

U obrazloženju suda stoji da sud nije prepoznao nasilje kako je Nataša navela i da ljubomora sama po sebi nije nasilje. Sud dalje obrazlaže da gubitak poverenja i sumnja u iskrenost partnera takođe ne predstavlja akt nasilja i da je sporan događaj, kada je došlo do nasilja, tačnije otimanja oko telefona, prouzrokovala upravo Nataša koja se usprotivila konroli od strane svog muža.

Sud dalje navodi da se Nataša neprimereno ponašala, da je otimanjem telefona i nedozvoljavanjem mužu da je uveri zbog čega sumnja u nju ona praktično inicirala koflikt.

Istraživali smo - da li sud ovakvim obrazloženjem pravda porodično nasilje?

Nad Šumaricama decenijama lebde strašne priče o roditeljima koji su za jednu noć osedeli prevrćući leševe po stratištu u potrazi za decom, o stradanju malih Roma, čistača obuće... Neke od njih prerasle su u legende poput one da su i bele lale zasađene u Šumaricama godinama cvetale kao crvene. Jedno od sećanja koje je ušlo u mit, a istorijski nije provereno je i da je čuvenu rečenicu: "Pucajte, ja i dalje držim čas", zapisanu na kamenu među 29 humki, izgovorio direktor kragujevačke gimnazije Miloje Pavlović.

Najveće streljanje građana u Kragujevcu izvršeno je 21. oktobra 1941. godine u Šumaricama. Počelo je u sedam časova ujutru, a završeno je u dva popodne.

Okupatori, u znak odmazde zbog akcije pokreta otpora u kojoj je ubijeno 10 i ranjeno 26 vojnika nemačkog Vermahta, streljali su 2 796 građana Kragujevca i okolnih sela, među kojima je bilo i 300 đaka i profesora Prve  kragujevačke gimnazije.

U Kragujevcu je sa đacima streljano više od 30 prosvetnik radnika, 16 profesora i 15 učitelja.

Taj dan zauvek je ostao zapisan. U pismima onih koji su mislili da će preživeti... "Pozdravlja vas sve Aca. Pozdravite moju drugaricu Danicu." (Aleksandar, osamnaestogodišnji gimnazijalac)

Gimnazijalac Pavle Ivanović, streljan 20. oktobra, pisao je ocu, ne znajući da je on već u topovskim šupama i da će biti streljan samo dan nakon njega: "Tata, ja i Miša smo u topovskim šupama. Donesi nam ručak, neki džemper i neki ćilim. Donesi nam u teglici pekmez. Paja. Tata idi kod direktora ako vredi."

Poruku ocu ostavio je i učenik Ljubiša Jovanović, takođe ne znajući da mu je otac na istom mestu gde i on. Streljani su obojica, istog dana.

Još 17. oktobra, predstojništvo gradske policije uputilo je direktorima škola naredbu da dostave spiskove učenika koji su položili VI i VII razred a nisu se upisali u naredni, onih koji su upisali naredni razred ali se još nisu pojavili na predavanjima i onih koji su na početku školske godine dolazili na predavanja a onda prestali da se pojavljuju.

Iz Prve muške gimnazije izvedena su po dva odeljenja VII i VIII razreda, a iz jednog odeljenja V razreda odabrani su krupniji učenici i priključeni starijima. Šesnaestogodišnji Jovan Veljković, sin greškom streljane Milice, bio je među uhapšenim gimnazijalcima. Odveden je u topovske šupe i spasen, tako što ga je, iz neobjašnjivih razloga, nemački vojnik izvukao iz kolone za streljanje.

Iz Druge muške gimnazije izvedeni su u dvorište svi učenici, a onda su odvajani stariji od 16 godina. U Učiteljskoj školi u rano jutro još nije bilo đaka, ali su Nemci izveli dva profesora i dva poslužitelja.

Direktor Učiteljske škole Miloje Pavlović uhapšen je kod kuće, u trenutku kad je polazio na posao. Direktor Druge muške gimnazije Lazar Pantelić imao je overen "ausvajs" sa kojim je krenuo u Beograd u Ministarstvo prosvete. Primetivši da se nešto čudno dešava u gradu, odlučio je da se ipak vrati u školu. Streljan je 21. oktobra.

Zvuci žestoke puščane paljbe, krici i jauci parali su uši i ledili krv u žilama. Branko Đurković, u ispovesti „Politici“, opisao je taj krvavi dan...

„Bio sam učenik druge godine Učiteljske škole.... Osvanuo je sunčani jesenji dan 20. oktobar. Kao i obično, pošao sam u školu. Išao sam ustaljenim putem ne sluteći ništa. Na ulicama je bilo nešto više užurbanog sveta nego obično, ali na to nisam obraćao pažnju. Video sam Nemce kako vode neke grupe ljudi u pravcu Šumarica. Mislio sam da ih vode na rad, nisam ništa slutio, išao sam dalje prema školi.

Kada sam bio stotinak metara od škole, grupa Nemaca me je zaustavila i počela je da prikuplja ostale ljude iz kuća i sa ulica i đake koji su išli u školu, formirajući kolonu. Upitali smo zašto nas zadržavaju. Odgovorili su: "Da vam se overe legitimacije". Većina Nemaca toga dana dobro je govorila srpskohrvatski jezik. Tu smo stajali skoro jedan čas dok se formirala kolona i onda smo krenuli prema Šumaricama.

U ovu kolonu su priključili i moje drugove koje su izveli iz Učiteljske škole, profesore i direktora škole Miloja Pavlovića. Kada se kolona približila barakama, zaustavili su nas i otpočeo je pretres. Oduzimali su sve vredne stvari kao: časovnike, tabakere, novac, prstenje i drugo, koje su bacali na gomilu. Ja sam imao ručni sat koji mi je otac poklonio za položenu malu maturu (osmogodišnju školu). Kako je sat imao metalnu narukvicu koja se rasteže, a ja sam bio u sredini kolone, brzo sam ga pomerio gore ispod mišice, tako da ga Nemac nije našao prilikom pretresa. Zahtevao je da otvorim đačku torbu, što sam i učinio, pogledao je u nju, a ja sam mu instinktivno, posebno pokazao nemačku čitanku koja se tu zadesila.

Pogledao je, cinično se nasmejao govoreći mi na našem jeziku: "To ti više neće biti potrebno". Kad je pretres završen, strpali su nas u jednu od tri velike barake u kojima je već bilo dosta ljudi. Te barake su bile vojne konjušnice a nalazile su se na periferiji grada. Tokom celog dana Nemci su dovodili ljude raznih zanimanja i godina, od dece petnaestih godina do sedih staraca stariijih od 65 godina. Među njima je bilo bolesnih i hromih sa štapovima i štakama koje su Nemci nemilosrdno gurali unutra, tako da je do večeri baraka bila prepuna...

Jutarnja svetlost i miris jeseni polako su se uvlačile u baraku, kroz nekoliko visoko podignutih prozorčića i na otvorima između dasaka na zidovima barake. Prvi snopovi svetlosti obasjavali su naša ubledela i zabrinuta lica očekujući neizvesnost. Negde oko sedam časova, otvorila su se vrata barake, na kojima se pojavilo nekoliko do zuba naoružanih Nemaca sa uzvikom: "Izlazite, sto na rad". Mi koji smo bili bliže vratima, pođosmo napred, kako bismo što pre izašli iz jezive barake, misleći da ćemo se na radu lakše dočepati slobode. Bio sam među poslednjima od onih koji je trebalo da izađu, kad se iza mene čuše reči: "Sinko, pusti mene, jači sam i mogu više da radim". Okrenuo sam se, video sam popa Cvetića, izbeglicu iz Like ili Banije. "Dobro oče", odgovorih i on izađe, a vrata se zatvoriše.

Prošlo je desetinu minuta, a odjednom se začu strašna mitraljeska pucnjava. Oni koji su bili blizu zidina baraka i oni koji su se popeli na poprečne grede krovne konstrukcije i gledali kroz prozorčiće povikaše: "Streljaju – sve ih pobiše". U baraci trenutno nasta tajac i zaprepašćenje, jer smo shvatili šta nas čeka.

Prošlo je vrlo malo vremena, a drugovi koji su bili na gredama povikaše: "Teraju kolonu iz druge barake". Opet se oglasiše rafali i pojedinačni pucnji iz pušaka i pištolja. Znali smo šta se dešava, ali niko nije više komentarisao, samo su naši međusobni pogledi sve govorili.

Usled pomeranja levo-desno, nekako sam se opet našao blizu vrata i pored direktora moje škole Miloja Pavlovića. Od ranije, porodice su nam se poznavale, i on me upita: "Gde su te presreli – nisu te izveli iz škole?". Objasnio sam kako sam dospeo u kolonu i u baraku. Malo smo još razgovarali, a vrata barake se otvoriše i na njima se pojavi ledan ljotićevac s pitanjem: "Da li je tu Miloje Pavlović i neka izađe". "Tu sam", odgovori Miloje i pođe prema vratima. Znajući da je svako pušten koga su pojedinačno prozvali, uspeo sam, instinktivno, da mu samo kažem: "Kažite koju reč za mene".

Vrata se nisu zatvorila, a na dva do tri metra od njih stajao je zločinac Marisav Petrović, komandant Ljotićevog odreda, kao moćnik i silnik kome su sva moć i vlast u ruci.

Kada je Miloje prišao, on mu se obratio rečima: "Gospodine direktore, vi znate šta ste radili, ali ja vam poklanjam život."

Miloje je odmereno i dostojanstveno upitao "Šta sam ja to radio?"

"Vi ste mnoge generacije komunista propustili kroz školu a da ništa niste preduzimali protiv njih", govorio je Marisav podignutim tonom.

Nastao je tajac, a tada su se čule velike reči – još većeg čoveka. "Nije važno šta sam ja radio u slobodnoj zemlji, važno je ono šta vi sada radite zajedno sa okupatorom". Na ove reči silnik se razbesneo kao ris, vikao je što je mogao više: "Natrag u baraku, marš natrag", okrenuo se i brzo otišao.

Bio sam zaprepašćen i uplašen, a on, moj direktor, dostojanstveno je ušao u baraku i prišao svojim poznanicima i kolegama. Bio sam suviše mlad, pa nisam tada mogao da shvatim svu veličinu reči i njegovo hrabro držanje.

Samo veliki ljudi mogu u sudbonosnim časovima da odbace ponuđenu pojedinačnu slobodu, od slugu okupatora, i da se priključe svom narodu i da dele njegovu sudbinu. Tako je postupio Miloje Pavlović. Uskoro su došli Nemci i rukama su odredili novu grupu za streljanje. U njoj je bio i Miloje, koji je streljan sa ostalim rodoljubima."

Ta paljba je tema pesme ” Krvava bajka ” Desanke Maksimović. One, od koje vam se stegne knedla u grlu...

Izvor: Politika

Milošu možete pomoći uplatom novca na ime:

Dragan Krstur, broj žiro računa je: 160-5600100876863-14 Banka Intesa

Pogledajte priču o malom Milošu:

Miloš je jak. Ali, Milošev tata plače. Hajde da im pomognemo...

Tako je i bilo, Nemanja je pokazao talenat za muziku pa je upisao osnovnu, zatim srednju muzičku školu, a potom i akademiju.
Talenat, vera, ljubav i podrška porodice bili su ključ njegovog uspeha.

Pogledajte ovu nesvakidašnju priču!

Ćerka nekadašnjeg fudbalera „Zvezde“ Darka Anića ponovo je fascinirala čitav plesački svet, žiri, publiku u Frankfurtu i superiorno je izvojevala pobedu, zasenivši tako i devojčicu Medi Zigler, čiju je koreografiju iz Sijinog spota “Šandelier” svojevremeno nekoliko puta skinula za potrebe emisije “Tvoje lice zvuči poznato”.

Maša je počela da pleše sa pet godina, a već sa devet imala je medalje sa međunarodnih i svetskih takmičenja koje nije mogla da drži rukama. Ipak, njena najveća želja je da jednog dana zaigra na Brodveju, za šta ima sve predispozicije.

Izvor: telegraf

Vanja Bešlagić imao je 4 i po godina kada mu je otkriven tumor na mozgu koji nije operativan. Njegovi roditelji, Ana i Srđan, zamolili su svakog ko može da pomogne da to učini, jer im je sada preko potreban novac kako bi pokušali da ga izleče:

"Dana 7.06.2011. godine rodio nam se sin Vanja. Dani su prolazili, Vanja raste i sve je onako kako roditelji mogu da zamisle... Srećno, maštovito, keativno , razumno. Mogli bi slobodno reći previše poslušno i dobro dete. Svi koji ga poznaju to znaju.... Novembra 2015. dok je bio bolestan ( upala uha) požalio se da mu se vrti u glavi i primećujemo da sa desnim okom ne trepće . Vrtoglavica je od temperature a očni lekar kaže da nije ništa i zakazuje pregled u januaru 2016. kad prodju praznici... Vanjino uvo je ozdravilo, ali oko nije!
11.01.2016. dok smo šetali primećujemo da se Vanja zanosi dok korača. Odlazimo na zakazan pregled ORL , uši su u redu i nastavljamo pregled na audiologiji za perifernu ravnotežu odakle nas šalju hitno kod neurologa!

15.01.2016. neurolog postavlja dijagnozu, tumor mozga, meduloblastum ili gliom moždanog stabla. Vanja ostaje u bolnici.
18.01. 2016. nas prebacuju na neurohirurgiju u Klinički centar kao pacijent prof. Dana Grujicic. Molimo se zajedno sa njom da je meduloblastum, jer je taj tumor operativan.
Magnet zakazan za 20.01. Vanja preživljava mnogo teške trenutke i već posle 7 dana ne može da stoji samostalo, vrtoglavica, glavobolja. Sve što mu se dešava je mnogo teško a njemu strašno i nerazumljivo.

Magnet uspešno odradjen - MR nalaz odgovara velikom tumoru moždanog stabla, difuzni gliom ponsa ili fibralni astrocitom. Prof. Dana nam saopštava da nije moguća operacija!
27.01. 2016. ugrađen šant - pumpica koja ispumpava likvor iz mozga u stomak, pošto je prirodan proces ispumpavanja sprečen tumorom. Idemo na onkologiju, jedino uspešno oružje nam je radijacija - zračna terapija koja daje produžetak života. Na planeti ne postoji hirurg koji bi izvršio operaciju, stižu nam isti odgovori i iz Francuske, Nemačke, Engleske, Amerike. Zračna terapija odrađena, ukupno 30. Primenili smo alternatvnu medicinu u kućnim uslovima i slobodno možemo reći najbolju moguću, a koja je dosta umanjila nuspojave zračenja. Vanja je od aprila bivao sve bolje, svi smo presrećni, a prvenstveno Vanja. Tumor se smanjuje, edem je još veliki. Uspevamo!!!! Međutim, od avgusta kreću mala pogoršanja, mala...

U septembru kontrolni MR , tumorska masa veća nego na početku! Kako!? Stanje se iz dana u dan pogoršava . Za zvaničnu medicinu je tu kraj, ne može više da pomogne. Prepušteni smo sebi da sa što više ljubavi a manje boli nastavimo jer za nas ne prestaje borba i vera da se čuda desavaju.

Uz pomoc prijatelja i ljudi koji nam pomazu u alternativnom lečenju dosli smo do dr.Ben koji ima dosta uspešnosti u lečenju i ove vrste tumora. Od ovog trenutka kreće bitka za koju nemamo dovoljno oružja. Novac i vreme. Ogroman (za nas) ogroman novac. Lečenje staje mesečno 33 000 dolara.

Dr Ben kaže da nas čeka najmanje 2 do 3 meseca lečenja sa njegovom terapijom koju priprema individualno za svakog pacijenta. Početak lečenja bi bio početkom novembra, tada dr Ben dolazi u Srbiju. Vanja je trenutno u veoma teškom stanju i moramo odmah da reagujemo. Molimo sve koji mogu da nam pomognu da u ovoj borbi POBEDIMO.
Novac koji je potreban kada se sve sabere je preveliki za mesto gde svi mi živimo, ali kada se podeli na puno ljudi dobrog srca može biti i mali. Znamo da Vas ima puno i da ćete nam pomoći da pobedimo i zajedno pokažemo da su srce i ljubav veći i vredniji od novca. Molimo prosledite našu molbu svim Vašim prijateljima, rodbini, poznanicima, kolegama. Hvala na svakoj parici, znamo da je od srca."

Mama Ana i tata Srđan

Broj dinarskog računa:
Raiffeisen banka a.d. Beograd
265-0000004661720-16
Srdjan Beslagic

Broj deviznog računa:
NLB banka a.d. Beograd
0730400313677
Srđan Bešlagić