Najdugovečniji čovek u istoriji čovečanstva verovatno je Indonežanin koji se za smrt priprema još od 1992. Goto je čak naručio i nadgrobni spomenik, ali je živ i posle 24 godine.

Nadživeo je svih 10 braće i sestara, četiri supruge i svu svoju decu.

Iako mu verovatno mnogi zavide na dugovečnosti, Goto kaže da je smrt sve što sada priželjkuje. U poslednja tri meseca drugi su morali da ga hrane i kupaju, a njegovo zdravstveno stanje rapidno je pogoršano.

Njegove godine potvrdila je i matična služba Indonezije u kojoj su pronađeni dokumenti da je Goto rođen 31. decembra 1870.

Ako se ispostavi da je to tačno, Goto će biti upisan u knjige rekorda kao najdugovečniji čovek u zabeleženoj istoriji, što je titula koju je dosad držala Francuskinja Žana Kalman, koja je imala 122 godine u trenutku smrti.

S druge strane, ako ne budu pronađeni i drugi nezavisni dokazi, Goto neće biti upisan u knjige rekorda.

Mnogi ljudi su dosad tvrdili da su oborili rekord Žane Kalman, uključujući i Nigerijca Džejmsa Olofintujia koji tvrdi da ima 171 godinu i Dakaba Ebu iz Etiopije koji smatra da ima 163 godine, ali nemaju dokumenta da to i dokažu.

Goto koji živi na ostrvu Java provodi vreme slušajući radio, pošto više ne vidi dovoljno dobro da bi gledao televiziju.

Upitan za tajnu dugovečnosti, jednostavno je odgovorio: “Recept je strpljenje”.

izvor: b92.net / independent

U opuštenoj atmosferi, mladi su jedan za drugim, objašnjavali zašto koriste telefon u kolima... Neku su razgovarali, neki čitali poruke, a treći ih čak i kucali...

Međutim, niko od ovih ljudi se nije nadao da će preko puta njih sesti osoba koja će ih postideti, beskrajno rastužiti, ali na kraju možda ipak i spasiti...

Često nas upravo stariji podsete da treba da zastanemo malo i ne jurimo samo za poslom i materijalnim dobrima, već da oplemenjujemo ne samo naše telo, već i našu dušu.

Srodnu dušu je moguće naći, samo je potrebno da je zapravo prepoznate. Sve te sitnice koje nabrajate kao izgovore da ne budete sa nekim, dobro izanalizirate i možda ćete doći upravo do zaključka da to i jesu samo sitnice koje možete lako da zanemarite.

Internetom su počele da kruže slike dvoje starih ljudi o kojima zapravo ne znamo mnogo. Jedina data informacija jeste da su zajedno proslavili 65 godina braka, i to zabeležili fotosešnom.

Njihove fotke su obišle svet, a ne postoji osoba koja nije bila dirnuta ljubavlju koja se vidi u njihovom pogledu.

1. Srbi su radoznali i prijateljski nastrojeni

Otkako sam se preselio upoznao sam 99,9% Srba koji su prijateljski nastrojeni prema strancima. Kad god bi im se obratio na stranom jeziku odmah bi me pitali odakle sam, da li mi se sviđa Srbija. To nazivam pozitivnom radoznalošću i nema ništa loše u njoj. Ako ih ponovo sretnete sigurno će vas se setiti.

2. Srbija ima prelepu prirodu

Prelepa priroda sa planinama, rekama, pećinama, kanjonima, ravnicama i močvarama. Dosta sam upoznao prirodu Srbije jer volim dosta da putujem, ali nastaviću da je istražujem.

3. Srbi su inovativni

Svi su čuli za Nikolu Teslu (da, Srbin je) koji je bio veliki inovator. Čini mi se kao da živim u zemlji sa mnogo Tesla: za svaku okolnost Srbi nađu rešenje ili bar ono privremeno. To sam već iskusio, kada sam bio na rubu živaca, ali hej, uvek postoji neki pametni Srbin oko vas koji će ponuditi jednostavno rešenje za vaš problem. U mojoj staroj zemlji, Holandiji vozač autobusa bi odmah otišao za garažu ako vidi da su vrata pokvarena. U srpskim autobusima će jednostavno staviti veliki kamen na vrata i nikoga nije briga: problem rešen!

4. Srbi uživaju u životu

Masteri u uživanju. Ekonomska situacija u ovoj zemlji nije tako dobra i ljudi se bore da prežive, ali nekako i pored toga izvlače najbolje što mogu. Nemojte se iznenaditi kada čujete veselu muziku na mestu na kojem to ne biste očekivali. Kada ima nešto da se slavi oni će to učiniti i pored svih nedaća.

5. Srpska hrana je fantastična

Jako je ukusna! Počeo sam mnogo bolje da se hranim otkako živim ovde (moja žena je ponosna na to). Nije mi se u početku baš sve sviđalo, ali sve više i više otkrivam. Skoro je tek počeo da mi se sviđa „svadbarski kupus“, a sledeći korak je čuvena srpska sarma.

6. Srbi drugačije definišu vreme

Srpski minut ne traje 60 sekundi već 120. Iz toga proizilazi da Srbi uvek kasne: ako imate sastanak u 13h budite sigurni da neće početi pre 13:15. Druga stvar, kada vam Srbi kažu „za pet minuta“ to će najverovatnije biti 10 ili 15, a možda čak i 20. Južnoevropski mentalitet je stigao do Srbije pre nego što su stigli vozovi (koji su takođe kasnili)...

7. Nema problema vs Mnogo problema

Kada vam Srbin kaže „nema problema“ to znači da zapravo ima mnogo problema. Sigurno ćete čuti i frazu „samo polako“, koja znači da se problemi neće skoro rešiti. U svakom slučaju tada kreće inovativnost i vraćanje na tačku 4.

8. Srbi su glasni

Oni govore veoma glasno. Čak i kada nisam živeo u Srbiji to sam primećivao. Jednom kada čujete konverzaciju na srpskom mislićete da je u pitanju svađa, ali zapravo to je njihov normalan razgovor. Tada nisam mogao da verujem, sada shvatam.

9. Zalasci sunca u Srbiji su predivni

Naravno da postoje mnoga mesta na svetu na kojima su zalasci sunca prelepi, ali ja ih volim ovde, posebno zimi.

10. Promaja može ubiti Srbe

Gotovo u svakom tekstu o karakteristikama srpskog naroda možete videti da se pominje promaja. Danas saznanje da promaja može „ubiti“ koristim u mnogo efektnijem maniru: ako mi neki Srbin bude dosađivao srediću mu „promaju“. Jednom mi je to kolega namerno uradio, namestio promaju i poludeo sam. Polako se navikavam na život u Srbiji. Posle dve godine mogu da kažem da sam srećan što živim ovde!

Za njene pratioce, ovaj gest predstavlja čistu formalnost. Oni veruju da će svet na taj način uvažiti humanitarne napore jedne hrabre žene koja je odlučila da život posveti služenju siromašnima.

Ali, ‘svetica’ nije reč kojom bi svaka osoba oslovila majku Terezu. Njeni kritičari navode da je bila sve osim toga.

“Scena iz Drugog svetskog rata”

Iako bivši volonter Hemli Gonzales nije lično upoznao majku Terezu, ovaj muškarac navodi da je ono što naziva “stravičnim ostacima Terezinog nasleđa” u njemu probudilo vrlo neprijatna osećanja.

Nakon posete domovima za siromašne koje je osnovala u Indiji, Gonzales je stekao utisak da bi samo “problematična individua” mogla da osnuje takve institucije.

Nakon finansijske krize 2008. godine, Gonzales je odlučio da se jedno vreme odmori od prodaje nekretnina - poslom kojim se bavio u Majamiju, i zaputi se ka Indiji, odnosno u Kalkutu gde je Tereza 1946. godine osnovala red "Misionarki milosrđa".

Tamo je dva proveo dva meseca radeći kao volonter Doma za umiruće osobe koji je osnovala upravo majka Tereza.

Gonzales navodi da je bio šokiran nehigijenskim uslovima i odsustvom medicinske nege koje je tamo zatekao. Ni on, niti bilo koji volonter nije imao prethodno iskustvo sa radom u bolnici, niti je prošao kroz obuku za tako nešto.

Gonzales takođe tvrdi da je video kako časne sestre koriste upotrebljene igle više puta nakon što bi ih prethodno isprale vodom sa česme, i da je odeća – često prekrivena urinom i fekalijama, prana na ruke u istoj prostoriji u kojoj se služila hrana.

Pacijenti oboleli od respiratornih bolesti bili su primorani da se kupaju hladnoj vodi jer jedan grejač nije mogao da namiri potrebe svih pacijenata, a još gore je bilo to što u bolnici nije bilo nijednog lekara niti medicinske sestre.

“Osećao sam se kao da se nalazim u nekom od logora iz Drugog svetskog rata”, rekao je Gonzales, i dodao da njegovi napori da promeni situaciju nisu urodili plodom.

“Kad god bih pokušao da nagovorim časne sestre da obezbede dovoljno tople vode za pacijente, uvek bih dobijao isti odgovor: ‘Ne radimo to ovde. Radimo sve onako kako je Isus želeo’”, objasnio je.

Najosnovnija nega za najsiromašnije među siromašnima

Čanda Čakraborti bila je članica lokalne grupe volontera u Kalkuti koji su održavali veze sa Domom umirućih više od 25 godina. Ona je u domu služila nekoliko godina pre nego što je tu došao Gonzales.

“Svi ti navodi su laž, njeni kritičari lažu. Zaputite se lično u Kalkutu, videćete da tamo dolaze ljudi koji su praktično već na samrti. Mnogi od njih ponovo se vraćaju u život. Kako je moguće da neko povrati osobu u život ako se prema njoj ophodi nemarno?”, kaže Čakraborti.

Ono što domovi “Misionarki milosrđa” čine, to je pružanje osnovne medicinske nege najsiromašnijim ljudima među siromašnima, ističe Sunita Kumar, portparol reda.

“Ona svakako nije imala nameru da osnuje hotel sa pet zvezdica niti bilo šta slično”, objašnjava Kumar.

Ipak, kritičari lika i dela majke Tereze smatraju da to nije izgovor jer grupa godišnje primi milione dolara u vodi donacija širom sveta.

Kako transparentnost u upravljanju finansijama ne postoji, a informacije su vrlo šture, CNN je odlučio da lično istraži slučaj i u Indiju pošalje novinara koji će obaviti razgovor sa trenutnim direktorom organizacije. Ali, intervju je odbijen.

“Dobijamo novčana sredstva. Možemo da hranimo gladna usta svaki dan. To je čudo ljubavi”, kaže sestra Jovanka Orleanka za CNN, direktorka dečjeg prihvatilišta u Kalkuti.

Na sva pitanja o finansijama novinari često dobijaju slične odgovore, ali to kritičarima nije dovoljan dokaz.

“Kako red dejstvuje u više od sto zemalja sveta, morao bi da pokaže određenu vrstu odgovornosti, baš kao što to čine organizacije poput Crvenog krsta ili Oksfama. Zašto za ovu organizaciju ne važe ista pravila? Njeni članovi zbog religije svuda imaju zeleno svetlo – put im je širom otvoren zahvaljujući uticaju Vatikana”, kaže Gozales.

Preobraćanje u hrišćane

Dogmatski pogled majke Tereze na pitanje abortusa, kontracepcije i razvoda učinili su je dobrodošlom u vatikanskim krugovima, ali ne i feminističkim.

Tokom uručenja Nobelove nagrade 1979, šokirala je prisutne izjavom da je “Najveći neprijatelj mira – abortus”.

Pojedini kritičari navode i da je pokušala da preobrati u hrišćane brojne siromašne kojima je služila. “Misionarke mislosrđa” negiraju ove navode.

“Služila je podjednako ljudima svih religija. Kada bih išla s njom na molitvu, rekla bi mi ‘Sunita, dođi u kapelu i moli se na svoj način, a ja ću na svoj i molićemo se zajedno”, ističe Kumar.

Čudo?

Čak i njen put ka svetosti je kontroverzan.

Da bi majka Tereza postala svetica, papa Franja morao je da prizna dva njena čuda. Jedno od njih je izlečenje žene koja je bolovala od kancera.

Dok lekari i suprug Monike Besre navode da ju je izlečila moderna medicina, pacijentkinja tvrdi da ju je spasao blagoslov majke Tereze.

“Uzimala sam lekove koje su mi propisali lekari, povraćala i grčila se u bolovima. Onda sam se pomolila majci Terezi od sveg srca, ona me je blagoslovila, i sada sam zdrava. Celo moje selo i ja smo srećni zbog toga što će biti proglašena za sveticu”, kaže Besra.

“Mnogo buke ni oko čega. Moju suprugu izlečili su lekari”, izjavio je njen suprug 2002. godine za magazin Tajm.

Pojedini kritičari navode da Besra nije bolovala od raka, već da je imala ciste čiji je nastanak prouzrokovala tuberkuloza.

Muzej siromaštva ili mesto služenja?

I dok se kontroverze nastavljaju, život u domovima majke Tereze teče uobičajenim tokom.

Prema Gonzalesu, to su “muzeji siromaštva”. Prema nekim drugim ljudima, reč je o mestima nesebične službe.

Grupa časnih sestara otputovaće uskoro u Vatikan kako bi prisustvovale činu kanonizacije, dok će one koje ostaju u domovima taj važan dan obeležiti molitvom.

Za njih, i brojne druge posvećene pratioce širom sveta, majka Tereza je uvek bila, i uvek će biti svetica. Nijedna kontroverza to neće moći nikada da promeni.

Izvor: b92.net

Vilijam Bredford Džejms Anderson bio je braku punih 67 godina, sve dok njegova supruga nije preminula. Za tih 67 godina proživeli su svašta, odgajili dvoje dece i usvojili jednog dečaka. Ovaj dedica nije išao na fakultet, ali je uspeo da postigne dosta toga. U nastavku saznajte šta je on tokom svog života naučio.

1. Uvek negujte dobar smisao za humor.

2. Ne libite se da počnete od nule.

3. Vežbajte svakog dana, čak i kada vam nije do toga.

4. Ne trošite više novca nego što možete da zaradite.

5. Pijte prirodni ceđeni sok od pomorandže svaki dan.

6. Ljubav na prvi pogled nije bajka.

7. Bolje je imati loš posao, nego nemati nikakav.

8. Jedite onoliko koliko vam je potrebno, ne prejedajte se.

9. Vaša porodica je nešto najdragocenije što možete da imate u životu.

10. Život je osetljiv, ako ga zanemarite, može da se pokvari.

11. Nikada se ne plašite da budete ono što zaista jeste.

12. Svi imaju previše odeće. Nosite ono što imate i prestanite nepotrebno da kupujete.

13. Morate da budete sposobni da oprostite, čak i onda kada vam se to čini nemogućim.

14. Sada čuvajte novac, trošite ga kasnije.

15. Ljubav nije uvek laka, često mora dosta da se radi na njoj.

16. Nađite nešto smešno u svakoj situaciji u kojoj se nađete.

17. Kada naiđete na problem, nemojte da odlažete njegovo rešavanje. Ako, pak, ne postoji način da ga shvatite, krenite dalje i zaboravite na to.

18. Pobrinite se da radite ono što zaista volite. Ne plašite se da sledite svoje snove.

19. Obrazovanje je važno, ali nije neophodno. Život sam po sebi može da vam bude škola.

20. Istražite svoj svet i uvek budite znatiželjni.

21. Pokušajte da ne shvatate sve preozbiljno.

22. Moje puno ime je Viljiam Bredford Džejms Anderson i moji inicijali WBJA me stalno podsećaju da se zapitam: "Zašto bih bio bilo ko?" (Why be just anybody?).

23. Budite zdravog razuma. O svakoj situaciji lepo razmislite. Ukoliko stvarima u životu ne prilazite zdravog razuma, propašćete.

24. Život je dar koji morate da otvorite. Na vama je da odlučite hoće li vas ono što je unutra usrećiti ili baciti u očaj. Vi imate takvu moć.

Izvor: stil.kurir.rs

Predstavljamo vam najpoznatije teorije zavere vezane za 11. septembar i razloge zbog kojih ne bi trebalo da verujete u njih.

Kule bliznakinje je raznela kontrolisana eksplozija

Teoretičari zavere tvrde da snimak kula koje padaju ukazuje da je reč o kontrolisanoj eksploziji i to zbog načina na koji se naginju pre rušenja.

Jedan američki naučnik čak je tvrdio da je testirao uzorke srušenih kula i pronašao tragove hemikalija koje ukazuju na upotrebu eksploziva.

Međutim, u slučaju demoliranja neke zgrade kontrolisanm eksplozijama, one se ruše od dna, a ne od vrha. Osim toga, eskplozije koje se vide na snimu, posledica su toga što gornji spratovi padaju na donje.

Takođe, postavljanje eksploziva bilo bi zahtevan posao koji ne bi mogao da prođe nezapaženo.

Pentagon je pogodio projektil, a ne avion

Skeptici tvrde da avion nije mogao da ostavi rupu na građevini kružnog oblika i da je ona trebalo da bude drugačija, u slučaju da je u Pentagon uleteo avion. Oni dodaju da su delovi aviona doneti na to mesto, kako bi se isfabrikovala priča o terorističkom napadu.

Ova teorija zanemaruje važne dokaze o telima putnika i posade na mestu napada. Takođe, hiljade ljudi videlo je kako avion kruži, a zatim leti pravo u Pentagon. Svako ko bi eventualno podmetao ostatke aviona, sigurno bi bio primećen.

Zgrada 7 Svetskog trgovinskog centra sigurno je uništena eksplozivnim sredstvima, jer avion nije udario u nju

Ova teorija delimično je zasnovana na izjavi vlasnika zgrade, koji je u strahu od njenog rušenja rekao da bi vatrogasce odmah trebalo izvesti napolje. Upotrebio je reči: “Povucite ih” (Pull it), što može da se interpretira i kao sleng za demoliranje zgrade.

Međutim, rušenje su izazvali požari koji su se sa susednih kula proširili na “Sedmicu”.

Oteti avioni bili su prepuni eksploziva i njima se upravljalo daljinski

Neki teoretičari zavere veruju da su putnici ili ubijeni na nekom drugom mestu, a njihova tela bačena u more, ili da su i sami deo zavere i da se sada kriju pod novim identitetima. Kao glavni dokaz navode to što su oni nakon što su teroristi preuzeli kontrolu nad letom, mobilnim telefonima zvali bližnje svesni da im se bliži kraj. Skeptici, međutim, tvrde da pozivi ne bi bili mogući zbog visine na kojoj je letelica bila i da je korištena tehnologija oponašanja zvukova.

Pozivi su zapravo upućeni sa satelitskih telefona pričvršćenih na sedišta u avionu.

Izrael je stajao iza napada, jer je hteo da Ameriku uvuče u konflikt sa arapskim svetom

“Dokaz” za ovu tvrdnju je to što je navodno 4.000 Jevreja koji su radili u Svetskom trgovinskom centru, baš 11. septembra izostali s posla, jer su bili upozoreni od strane Izraelske obaveštajne službe Mossad.

Međutim, ta teorija nastala je kada je Ministar spoljnih poslova Izraela rekao da je u gradovima pod napadom bilo 4.000 Izraelaca. Inače, više od desetine stradalih u napadu bili su Jevreji.

Četvrti avion koji je navodno bio usmeren na Belu kuću, oboren je projektilom

Predsednik Buš naredio je da se avion obori, ukoliko to bude neophodno, ali je veća verovatnoća da su putnici pokušali da preuzmu kontrolu nad avionom od otmičara i da je zato pao u Pensilvaniji.

Izvor: b92.net

Nemanjići su najpoznatija srednjovekovna srpska dinastija koja je vladala ovim prostorom više od dva veka. Ime je dobila po svom osnivaču Stefanu Nemanji koji je bio veliki župan Raške vladar koji je udario temelje stvaranja moćne srpske države u srednjem veku. 

Dinastija je dala jedanaest vladara od kojih je poslednji bio car Stefan Uroš V poznat i kao Nejaki. Vladali su Srbijom od 1166. do 1371. godine.

Sve ovo, manje-više su pozante činjenice koje ćete pronaći u svakom udžbeniku iz istorije. Međutim, ono što je manje poznato jeste da, iako su se svi vladari ove dinastije zvali Stefan, nijednome od njih to zapravo nije bilo pravo ime!

"Onaj koji je krunisan"

Prvi koji je, svesno ili nesvesno, započeo ovu tradiciju zapravo je bio Stefan Nemanja. Vladika Nikolaj Velimirović navodi da ime Nemanja, iako biblijsko, nikada pre nije bilo upotrebljeno među hrišćanskim Srbima, svakako ne među onim uglednijim, prinčevima, županima i vojvodama sve do doba Stefana Nemanje. 

Njegovo lično ime bilo je Nemanja i kao takav se navodi u mnogim pisanim izvorima onog vremena. Ime Stefan u smislu kako ga je upotrebljavao osnivač dinastije, a kasnije i svi njegovi potomci, zapravo je jedna vrsta tituel i u prenosnom smisu znači kralj/vladar.

Stefan je muško ime grčkog porekla. Dolazi od reči "Stephanos" što znači "venac, kruna". Stefan je zapravo "onaj koji je krunisan, koji je ovenčan“. Ovo ime nosili su mnogi evropski kraljevi - engleski, mađarski i poljski, a nakon Stefana Nemanje i svi njegovi potomci, naslednici srpskog prestola.

Svi oni su, pored vladarskog imena Stefan, imali i lično ime - Stefan Prvovenčani (puno ime mu je zapravo bilo Stefan Nemanja II), Stefan Radoslav, Stefan Vladislav, Stefan Uroš I, Stefan Dragutin, Stefan Uroš II Milutin, Stefan Vladislav II, Stefan Uroš III Dečanski, Stefan Uroš IV Dušan, i Stefan Uroš V. 

Ime Stefan dodavali su u čast osnivača dinastije, tradicije ali i simbolične potvrde njihovog prava da vladaju.

Nemanjići se u do danas sačuvanim pisanim izvorima u pravilu pojavljuju potpisani samo zajedničkim vladarski imenom Stefan, a njihova lična imena koja su dobili po rođenju, ređe su zapisivana.

Krsna slava doma Nemanjića

Osim samog značenja imena Stefan, deo odgovora na ovu zanimljivost verovatno leži i u rasprostranjenosti kulta Svetog Stefana u Vizantiji, prvog svetitelja koji je stradao za Gospoda i zato se naziva Prvomučenikom.

Sveti Stefan bio je krsna slava dinastije Nemanjić i patron-zaštitnik svih vladara iz ove porodice. Njegov lik se nalazio na reversu vladarskog pečata kao i na bazi kovanica. Ovo je bio i razlog više da kraljevi iz dinastije Nemanjića pored svog imena dodaju i ime Stefan.

Izvor: Dnevno

Ako nekad pomislite da je kasno za neke poduhvate, ovaj fenomenalni čovek će vas demantovati jednostavnim pravilom: niko vas ne može sprečiti da uspete osim vas samih. Kada dođe vreme da zasijate, budite najsjajniji... A koliko godina ima ovaj čovek?

Kraljica krimića Agata Kristi drži Ginisov svetski rekord kao najuspešniji romanopisac svih vremena. Više od njenih dela prodati su jedino Biblija i Šekspirova dela (iako je ona prevedena na više jezika od navedenog barda), a njena predstava „Mišolovka“ najduže je prikazivana na svetu.

Uz to, stvorila je ne jednog, nego dvoje najpoznatijih fiktivnih detektiva, Poaroa i Mis Marpl. Osvojila je brojna priznanja i nagrade, a njene knjige obožavaju milioni čitalaca svih generacija širom sveta.

Mnogi su pokušali da proniknu u tajnu njenog uspeha, dok je ona sebe smatrala popularnom književnicom, pa je objavila da je svesna da ne piše velika dela sa dubokim pogledom na ljudsku psihu.

Agata Kristi nije planirala da šokira svoje čitataoce bezrazložnim nasiljem, uprkos brojnim leševima na stranicama njenih knjiga. Reakcija koju je oni trebalo da izazovu bila je znatiželja i osmeh pri nailasku na potencijalne tragove.

Kristi je bila pripovedačica, zabavljačica i žena koja je odgovarala na zagonetke koje na prvi pogled nisu imale nikakvo rešenje.

Ono što mnogi ne znaju jeste da je Agata Kristi koristila svoje znanje detaljno opasnih lekova i otrova kako bi "začinila" svoje priče. U većini knjiga je koristila otrove, i to u daleko većoj meri od svojih savremenika, i to sa velikom preciznošću i tačnošću, iako nije očekivala da će njeni čitaoci biti medicinski stručnjaci.

Tako je simptome i dostupnost otrova opisivala jednostavnim, svima lako razumljivim jezikom, a shvatanje nauke Agata Kristi je koristila samo kako bi pružila bolje razumevanje svoje pameti i kreativnosti pri stvaranju zavere u romanima.

Njeno poznavanje otrova bilo je u najmanju ruku neverovatno, jer se tek nekoliko drugih pisaca može pohvaliti činjenicom da su ih patolozi spominjali kao referentni materijal u stvarnim slučajevima otrovanja.

Nemali broj ljudi se pitao kako je Agata Kristi znala sve to?

Odgovor je da je njeno znanje poticalo iz iskustva sa trovanjem i večnim zanimanjem za to područje, iako ne u zločinačkom smislu.

Iskustvo iz prve ruke

Tokom Prvog svetskog rata Agata Kristi je volontirala kao medicinska sestra u lokalnoj bolnici. Uživala je na poslu, a kad se u bolnici otvorila nova ambulanta, preporučeno joj je da se prebaci u nju. Nova uloga zahtevala je učenje i polaganje ispita kako bi se kvalifikovala za asistentkinju doktora, što je buduća književnica i učinila 1917. godine.

A kako bi se pripremila za svet farmacije, morala je steći mnogo praktičnog, ali i teorijskog znanja, kao i naučiti hemijske i farmaceutske strane posla.

Do 1917. godine, Agata Kristi je napisala nešto pesama i kratkih priča, od kojih je nekoliko bilo prevedeno. Ali tek nakon što je pročitala knjigu Gastona Leruksa, pomislila je da bi mogla i sama da pokuša da napiše detektivsku priču, što je rekla i sestri Madž.

Madž, koja je u to vreme bila uspešnija književnica od Agate, rekla joj je da će to biti težak posao i želela je da se kladi da Agata neće uspeti u svojoj zamisli. Tek je to dodatno podstaklo Agatu da se užurbano baci na posao.

Radeći u ambulanti počela je da smišlja priču i oblikuje likove, a budući da je bila okružena bočicama otrova, odlučila je da će njeno oružje u romanu svakako morati da bude otrov.

I tako je nastao "Zagonetni događaj u Stilsu", Agatin prvi kriminalistički roman, u kojem je ona predstavila Herkula Poaroa, Artura Hejstingsa i inspektora Džapa.

Ostalo je istorija...

Izvor: Dnevno.rs

Te noći, 1991. godine Medžik je saznao dijagnozu i odmah ju je saopštio ženi sa kojom je bio tek nepuna dva meseca u braku. Nakon toga se zaključao u sobu i počeo da zove sve ljubavnice sa kojima je bio intiman, piše Kuki u svojoj knjizi. 
„Nije ni mogao da se seti sa koliko je žena spavao, ali onima koje je pozvao je izvrnuo život naopačke.“ 
Džonson je svakoj morao da objasni da je HIV pozitivan, što se tada smatralo smrtnom kaznom. Što je najgore, žene su od trenutka kada su uradile test čekale 12 dana dok ne stignu rezultati što znači da su prolazile kroz psihički pakao. 
„U jednom trenutku naš svet, savršena zajednica za koju smo se jako borili, bila je obrisana. Hodao je prema meni, uzeo mi je ruku, seo i saopštio ružne vesti. Nisam mogla da dišem“, piše Kuki.

Da situacija bude još gora, Kuki je bila trudna sa njihovim prvim detetom Ej Džejem u tom trenutku. Kada ih je prošao prvobitni šok, Kuki je neprestano razmišljala o tome da li će njena beba biti HIV pozitivna. 

„Svakog jutra sam se budila u panici da sam možda i ja HIV pozitivna i da ću umreti. Još gore, plašila sam se za bebu“.

Kuki u knjizi opisuje i kakav je uticaj imala porodica na njega da izađe u javnost i prizna sve, ali i prekine uspešnu NBA karijeru.

1991. godine Medžik Džonson bio je na vrhuncu igre i taman je trebalo da započne trinaestu sezonu u NBA. Oženio se sa Kuki i očekivali su bebu. Par je bio presrećan sve dok poziv od doktora nije promenio sve.

Medžik je u emisiji kod Opre otvorio dušu i prisetio se tog dana kada je saznao ovu tešku vest.

- Nisam znao. Nisam bio bolestan, ispričao je tada Opri Vinfri.

Kaže, sedeo je u hotelu u Juti, spremao se za utakmicu kada je primio poziv. Doktor mu je rekao da se odmah vrati u Los Anđeles, ali nije želeo da mu kaže zašto.

- Ušao sam u kancelariju i on je počeo da priča o testu. Rekao je „Imaš HIV.

- Ležao si na podu sam, čula sam, skoro dva sata... Doktor ti je rekao i ti si samo legao na pod, rekla je Opra.

- Da.. Bio sam u neverici i šoku. Sedim tamo i mislim "kako je moguće da se ovo meni desilo? I šta to sad znači?“ Bio sam skrhan od bola jer sam mislio da sam sve radio kako treba.. A najgore od svega je bilo što je Kuki bila trudna sa mojim sinom.

Tokom vožnje do kuće, Medžik Džonson je razmišljao kako će da joj saopšti vesti.

- Najgora stvar je bila što sam znao da ću je povrediti. Ona me je čekala, bila strpljiva sa mnom, podržavala me - i ja ću sada da joj slomijem srce.

Kada je košarkaš ušao u kuću, kaže da je Kuki znala da nešto nije uredu.

- Seo sam pored nje i rekao joj da imam HIV. To joj je slomilo srce... Počela je da plače.. nije znala šta to znači za nju i bebu u tom momentu... Inače, često govorim ljudima da kada praviš gluposti i greške, ne povređuješ samo sebe već i one koji te vole. A mene upravo to povređuje.

Džonson je ispričao da je supruzi tada rekao da razume ukoliko želi da ga ostavi.

 - Ne želim da uništim tvoj život.. Međutim, ona me je lupila po glavi i rekla "Pobedićemo ovo zajedno. Hajde da se pomolimo".. I to smo uradili.

Nakon agonije koju su preživeli, par je imao sreće da ni beba ni majka nisu imale HIV.

- Ne znam šta bi se desilo da nismo dobili tako dobre vesti.. Da su njih dvoje isto imali HIV to bi me potpuno uništilo.

Te 1991. godine je izlečenje od HIV zvučalo kao naučna fantastika. Suočen sa problemom i sigurno velikim strahom, prihvatio je „eksperimentalne koktele“ koji su u redovnu upotrebu stigli tek nekoliko godina kasnije.

Ipak, Medžik je tada bio u najboljim godinama, bio je sportista koji je predstavljao SAD na najbolji mogući način i više je nego izvesno da je upravo to bio razlog da se zapne iz sve snaga da se spase. Žuta štampa je tvrdila da „ekspremintalni kokteli“ u stvari nisu eksperimentalni i da su postojali odavno za zaslužne građane SAD. Spominjala se i intervencija poznata kao menjanje krvi....

A kako je Medžik saznao dijagnozu?

Kako to obično biva sve je počelo banalno. Gazda velikih „Lejkersa“ Džeri Bas želeo je da produži ugovor sa  Medžikom i da ga časti dodatna tri miliona dolara.  

S obzirom da je tada imao 32 godine, Medžik je na insistiranje ostalih čelnika kluba pristao da se podvrge rutinskom pregledu da bi se ustanovilo u kakvoj je formi i koliko još godina može da igra na vrhunskom nivou.

Nalazi koji su stigli sa rutinske kontrole zdravlja bili su blago rečeno šokantni: Medžik Džonson, trostruki MVP najjače košarkaške lige na svetu, pozitivan je na HIV i svakog trenutka može da dobije sidu.

Medžik je, pod izgovorom da ima grip, presedeo prvih nekoliko utakmica u sezoni. A onda je, jednog hladnog novembarskog jutra 1991. godine izašao pred gomilu novinara u „Forumu" i priznao istinu, u isto vreme najavivši povlačenje iz košarke.

Košarkaška legenda danas je uspešni biznismen i čelnik jedne velike kompanije. Prema pisanju medija iz SAD, Džonson ustaje svakog jutra u četiri i džogira punih sedam kilometara do svoje kancelarije na Beverli hilsu.

Tamo se nalazi „Medžik Džonson enterprajzis", koji u svom sastavu ima bioskope, kafiće „Starbaks". U isto vreme, aktivan je u svojoj fondaciji posvećenoj HIV i sidi, i tesno sarađuje sa Obaminom administracijom.

Inače, HIV je otkriven 5. juna 1981, kada je Američki centar za kontrolu zaraznih bolesti objavio nalaze o čudnom i smrtonosnom zapaljenju pluća koje je otkriveno kod petorice pripadnika LGBT populacije u Los Anđelesu.

Te 1991, niko nije postavljao pitanje da li ljudi sa HIV mogu da nastave život. Pričalo se samo o jednom: koliko im je vremena preostalo pre nego što umru.

Medžik je kasnije priznao da je osamdesetih bio vrlo nestašan, da je devojke menjao u stilu u kojem je asistirao na parketu. Spominjala se cifra od oko dve hiljade devojaka.

Kada se Džonson, posle jednogodišnje pauze, vratio na parket sa potvrdom lekara da može da igra, bio je prezren. Baš kao i ostali ljudi sa HIV, koliko god da su poznati. Čak su i neki njegovi saigrači zazirali od njega. Plašili su se da će se zaraziti ako se Medžik povredi, ili raskrvari tokom utakmice.

- Prvih pet godina bilo je najteže. To se sve dešavalo pre nego što je medicina napredovala. Ja sam želeo da nastavim karijeru, ali stvari nisu bile tako jednostavne. Bilo je trenutaka kada sam pomišljao - šta ako ne uspem. Ali, trudio sam se da ih izbacim. Da ne razmišljam tako.

Dok se Džonson borio sa svojim problemima, njegovi lekari su otpočeli bitku sa tihim ubicom u njegovom telu. Doktor Dejvid Hou počeo je da eksperimentiše sa novim „oružjem", koktelom medikamenata koji su HIV držali na „uzici" kako se virus ne bi pretvorio u sidu.

Sredinom 1994, punih godinu i po pre nego što će lek biti predstavljen svetskoj javnosti, Džonson je počeo da ga koristi.

- Sreća je što smo uspeli u tome da Medžik počne da prima lek još u ranom stadijumu bolesti. To je napravilo ogromnu razliku. Na početku je morao da svakog dana pije na desetine pilula. Sada ih uzima manje, a imaju i blaže neželjene efekte, kaže Hou, danas jedan od čelnika Istraživačkog centra AIDS u Njujorku. -

Za čoveka koji tvrdi da ne provodi mnogo vremena razmišljajući o prošlosti, Džonson priznaje da je zapanjen svim što je uspeo da postigne: pokazao je svetu šta znači živeti - ali stvarno živeti - sa HIV.

Izvor: Bulevar, 24sata, Sportklub

1. Bio je grof

Roditelji Lava Tolstoja pripadaju starim ruskim aristokratskim porodicama. Njegov deda po majci, princ Nikolaj Volkonski, bio je član suda Katarine Velike i ruski ambasador u Berlinu, dok je Tolstojev deda po ocu, grof Ilija Tolstoj, bio guverner Kazanja, mesta koje se pamti kao lokacija porazaIvana Groznog.

2. Zanimljiva prosidba

Iako su iz Bersove porodice želeli da Tolstoj oženi njihovu najstariju ćerku Lizu, njega je više privlačila srednja ćerka Sofija. Sofija je u svom dnevniku zabeležila da je Tolstoj kredom na stočiću ispisao početna slova njoj nepoznatih reči i pitao ju je šta misli da ona simbolizuju. To nisu bila samo dva ili tri slova poput M.M. (Marry me), već više od deset. Međutim, Sofija je tvrdila da je odmah razumela o čemu je reč, a interesantno je da ova scena opisana i u delu "Ana Karenjina", kada Levin prosi Kiti drugi put.

3. Lični doživljaj Krimskog rata kao inspiracija za "Rat i mir"

Tolstojev bogat, detaljan opis vojne borbe u romanu "Rat i mir" pojačan je njegovim ličnim iskustvima. Prvo je služio kao artiljerijski oficir na Kavkazu, a kasnije se borio u opsadi Sevastopolj tokom Krimskog rata i bio je unapređen u čin poručnika zbog izuzetne hrabrosti. Uprkos što je cenio moć vojske i doživljaj borbe, znao je da vojna karijera nije za njega, pa je ubrzo podneo ostavku.

4. Prokockao je veliki deo porodičnog nasledstva

Tolstoj je u mladosti živeo raskalašnim životom i intenzivno se kockao, posebno tokom vremena kada je bio vojni oficir. Ovaj porok ga je primorao da 1854. godine za 5.000 rubalja proda glavni deo kuće na imanju, koje je nasledio od svog dede po majci. Do 1855. godine prokockao je svih 5.000 rubalja.

5. Pravio je cipele

Tolstoj je odrastao mučen privilegijom svog nasleđa i veoma se interesovao za seoski životni stil i kulturu, što je kulminiralo pravljenjem cipele na tradicionalni seoski način od like: tanke trake od brezine kore ili lipe. Nije bio naročito dobar u tome, ali ih je svakako nosio.

6. Ruska pravoslavna crkva ga je ekskomunicirala

Tolstoj je verovao u ideale hrišćanstva, ali je prezirao organizovanu religiju, za koju je mislio da je kontradiktorna učenju Isusa. Nakon oštre satire licemerja i korupcije zvaničnika ruske pravoslavne crkve u svom poslednjem delu, Vaskrsenju, crkva ga je ekskomunicirala 1901. godine. Iako su mnogi smatrali da će mu ovo uništiti ugled i popularnost budući da je bio strastveni kritičar režima, desilo se upravo suprotno - postao je popularniji i cenjeniji.

Izvor: Nacionalna geografija

Greta Garbo rođena je kao Greta Lovisa Gustafson 18. septembra 1905. godine u Stokholmu kao treće i poslednje dete skromnih seljaka Ane i Karla Gustafsona. Njeni roditelji bili su toliko siromašni da su im, dok je još bila u porodilištu, predlagali da devojčicu daju na usvajanje. Oni su to kategorično odbili i tako je buduća velika filmska diva odrastala u nemaštini.

Taj kompleks siromaštva, po rečima Berija Parisa, autora biografije Grete Garbo, glumicu je progonio ceo život. Živela je u predgrađu Stokholma, u skromnom stanu bez tople vode. Odrastajući u bedi, tiha i povučena, Greta je maštala o tome da postane velika glumica, pa je još kao devojčica počela da glumi u školskim predstavama. Kada je njen otac umro 1919. godine od tuberkuloze, Greta je morala da napusti školu i da počne da radi sa 14 godina. Prvo se zaposlila kao pomoćnica u brijačnici, a kasnije je radila u butiku na odeljenju za prodaju šešira. Gretino lice uskoro je osvanulo na stranicama prodajnih kataloga, a nakon toga i u reklamama.

Imala je 16 godina kada je upisala pozorišnu akademiju gde su joj prognozirali uspešnu karijeru. Ubrzo je upoznala tada slavnog reditelja Morica Stilera koji Gretu, nakon što ju je naterao da smrša desetak kilograma, angažuje u filmu „Legenda o Gesti Berlingu".

Na putu ka zvezdama, morala je da smisli i ime koje će biti u skladu sa njenim likom i delom: božanstveno. Postoji nekoliko verzija kako se došlo do prezimena Garbo, ali najverovatnija je ona po kojoj je Stiler izabrao prezime Garbo koje na norveškom jeziku označava nimfu ili šumskog duha. Koliko je Stiler imao visoko mišljenje o njoj govori i njegova izjava da ona ima lice kakvo se pred kamerama pojavljuje jednom u stotinu godina. Prekretnica u njenoj karijeri dogodila se 1924. godine u Berlinu kada je upoznala Luisa Majera, čelnika filmske kompanije MGM, koji je, kao i mnogi, bio oduševljen njenom lepotom. Tako se Garbo iste godine našla u Holivudu. Prvim snimljenim filmom „Bujica", Greta nije privukla pažnju američke publike.

Pala je u depresiju, ali ni posle, kada je već postala velika zvezda, sve do definitivnog napuštanja filma, u Holivudu se nije dobro osećala. Publiku je osvojila tek trećim filmom „Put i đavo", i to ljubavnim scenama s Džonom Gilbertom, koji joj je kasnije bio ljubavnik i nesuđeni suprug. Takav erotičan naboj na filmskom platnu američka publika do tada nije videla. Za razliku od filma, gde se oblačila ženstveno i glamurozno, u privatnom životu odevala se poput muškaraca: nosila je pantalone, muške jakne, košulje, kravate i ravne cipele. Nikada nije pratila modne trendove i dosledno se držala svog stila odevanja.

Filmovi „Ana Karenjina" i „Mata Hari" osigurali su joj kultni status. Glumila je u holivudskim hitovima tridesetih godina i imala četiri nominacije za Oskara i to za filmove „Romansa", „Ana Kristi", „Dama s kamelijama" i „Ninočka". Širinu glumačkog talenta i osećaj za filmski ritam pokazala je parodično-romantičnom ulogom u „Ninočki” 1939. godine (film je reklamiran sloganom „Garbo se smeje!”), kojom je postigla svetski uspeh. Godine 1954. dobila je Oskara za životno delo.

Veći deo života pratile su je glasine da podjednako voli muškarce i žene, možda čak žene i više. Imala je afere sa pripadnicima oba pola i nikada se nije udavala. Na njenom spisku našli su se glumac Džon Gilbert, koga je ostavila pred oltarom 1926. godine, fotograf Sesil Biton i biznismen Džordž Šle.

Od žena, zavela je čudesnu Marlen Ditrih, glumicu Luiz Broks, spisateljicu Mercedes de Akosta, a čaršijom su kolala i nagađanja da je u krevetu ugostila i baronicu Olgu de Rotšild i prijateljicu iz studentskih dana Mimi Polak.

O vezi Mimi i Grete govori se u knjizi Tina Andresona koja se temelji na pismima koje su razmenjivale. Greta Mimi naziva „malom mimozom“, a kada joj je ona u odgovoru napisala da očekuje dete, Garbo je napisala:“Uvek sam mislila da smo nas dve – jedno“. Kada je Mimi postala majka, Garbo je napisala da je neverovatno ponosna što je postala otac. Istovremeno, kolale su priče da je imala ljubavnu vezu s Klerkom Geblom, a navodno je njen ljubavnik bio i grčki brodovlasnik Aristotel Onazis.

Jedna od najbolje čuvanih tajni je ona o ljubavnoj vezi između dve velike filmske dive Marlen Ditrih i Grete Garbo. Američka novinarka Dajan Meklilan napisala je knjigu „Devojke: Greta i Marlen”. Autorka ističe da je ova veza od samog početka bila obavijena velom tajni. Greta je od svojih prijateljica očekivala diskreciju i lojalnost. Dogovor je prekršila Marlen, što je Greta protumačila kao izdaju. Sve je otišlo toliko daleko da su obe zvezde negirale i samo poznanstvo.

Bilo je to u Berlinu 1925. godine, kada je mlada Šveđanka zastala u nemačkoj prestonici koja se polako oporavljala od Prvog svetskog rata, a noćni život je cvetao. Greta je najviše volela da izlazi u kabare „Beli miš", glavno sastajalište homoseksualaca i lezbejki. Za oko joj je zapala jedna mlada balerina. Pričalo se da je samo za Gretu Marlen odigrala erotikom nabijen tango, a da je ona zamolila Stilera da joj udeli malu ulogu u filmu koji su upravo snimali. Šezdeset godina su se njih dve pretvarale da se ne poznaju. Ni Greta ni Marlen nisu htele da naprave kompromis - ostale su na suprotnim stranama, uprkos međusobnoj privlačnosti.

Umrla je u Njujorku 15. aprila 1990. godine. Povodom sto godina od njenog rođenja u septembru 2005. godine, Švedska je štampala seriju poštanskih markica s njenim likom. Prema holivudskim merilima bila je nekomunikativna i tajanstvena, što joj je donelo nadimke „švedska sfinga" i „misteriozna strankinja". Garbo je od javnosti skrivala i podatke o svojoj imovini. Koliki je stvarni iznos saznalo se tek posle otvaranja testamenta 1990. godine, kada je svu svoju imovinu ostavila nećaki. Ostavština je iznosila 55 miliona američkih dolara, što u deonicama, što u nekretninama, ali i u novcu.

Ipak, Gretina uloga života nije bila ni Karenjina, ni kraljica Kristina, ni dama sa kamelijama, već uloga, ali prava, agenta britanske tajne službe MI-6!

U svet špijunaže Gretu je uveo producent Aleksandar Korda, s kojim se upoznala krajem 1939. Kordina filmska kompanija snimala je u Britaniji s Gretom ‘Bagdadskog lopova’. Zbog rata je cela produkcija morala da se preseli u Holivud, a Korda je za lepu glumicu pripremio osetljivu misiju: da prikupi što više informacija o švedskom industrijalcu Akselu Vener-Grenu, koji je bio na američkoj crnoj listi.

Ovaj multimilioner bio je prijatelj Hermana Geringa, simpatizer nacista, a, verovalo se, i njihov finansijer. Tokom putovanja po Evropi glumica je sakupljala podatke o finansijerima i simpatizerima nacista, uglavnom dobrostojećim ljudima kojima je laskalo da budu u društvu velike holivudske dive. Ali Greta je imala još veće ambicije - da ubije Hitlera! Svoju želju poverila je bliskom prijatelju Semu Grinu.

„Hitler se palio na mene, pre rata mi je slao pisma i pozivao me da dođem u Nemačku. Da rat nije počeo tako iznenada, otišla bih tamo, ponela pištolj i ubila ga. Ja sam jedina osoba koja bi to mogla da uradi jer niko ne pretresa Gretu Garbo!“

Špijunske aktivnosti, tvrdi biograf Dejvid Bret, u potpunosti objašnjavaju Gretin „misteriozni nestanak“ iz Holivuda. Posle neuspeha filma „Žena s dva lica“ (1941) s ekrana se povukla jedna od najharizmatičnijih glumica u istoriji sedme umetnosti. Prestala je da glumi na platnu, ali je u tajnosti igrala veliku ulogu - holivudske Mata Hari.

Magi je rođena je kao jedinica u porodici pozorišnog reditelja Slavoljuba Stefanovića-Ravasija. Završila je arhitekturu, ali je bila i školovani muzičar. Godine 1995. osniva bend EQV sa muzičarem Vladimirom Stojićem i izdaje „Ti si sav moj bol“ (nazvan po pesmi Ekatarine Velike) za bečku muzičku kuću „Coop Arts & Crafts Unlimited“.

Margita Stefanović je poslednje godine života provela u beogradskom Centru za smeštaj beskućnika, a umrla je 18. septembra 2002. na beogradskoj Infektivnoj klinici.

Uzrok smrti nije zvanično objavljen, ali se pretpostavlja da je umrla od posledica dugogodišnjeg konzumiranja droge.

Inače, Magi je bila i školovani muzičar i srednju muzičku školu završava u klasi sa Ivom Pogorelićem Odbila je stipendiju za klavir na moskovskom konzervatorijumu, koju je dobio i Pogorelić i upisala arhitekturu, koji završava 1992.godine.

Muzici se potpuno posvetila kada je upoznala Milana Mladenovića, preko Gileta iz Električnog orgazma. Margita Stefanović je komponovala muziku za pozorište.
Posle raspada Ekatarine Velike, nastavila je da se bavi muzikom i sa nekoliko beogradskih muzičara osnivala je bend Kurajberi.
Godine 1995. osniva bend EQV sa muzičarem Vladimirom Stojićem i izdaje „Ti si sav moj bol“ (nazvan po pesmi Ekatarine Velike) za bečku muzičku kuću „Coop Arts & Crafts Unlimited“.
Krajem devedesetih svira sve manje i manje, pa je njeno poslednje muzičko delo muzika za predstavu rediteljke Hajdane Baletić „Kaput mrtvog čoveka".

Bila je pokretačka snaga benda 
Sve njene uspehe godinama je pritiskala borba s teškim narkoticima, koja je postala još intenzivnija kada joj je 1996. preminuo otac. Pokušavajući da ih se oslobodi, prodala je porodični stan i u predgrađu Beograda kupila dva manja, a ostatak novca iskoristila za putovanje u Indiju. Želja da u dalekoj zemlji u potpunosti promeni način života bila je još jedan neuspeli pokušaj, pa je po povratku kući povukla nove teške poteze. Prodala je oba stana i ubrzo potrošila sav novac, te postala beskućnica.

Potpuno nemoćna i usamljena, poslednje godine života provela je u napuštenoj garaži u beogradskom predgrađu Borči, a zatim u skloništu za beskućnike na Voždovcu. Bila je osuđena na milost prolaznika, humanitarnu pomoć i mrvice hrane koje su joj s vremena na vreme donosili njeni fanovi.

Otišla je tiho 
Margita Stefanović smeštena je u avgustu 2002. na Infektivnu kliniku u Beogradu, gde je preminula 18. septembra. Imala je 43 godine i bila je poslednja članica iz originalne postave grupe EKV.

Pre nje, 25. septembra 1992. godine umro je bubnjar Ivica Vdović, koji je, prema Vikipediji, prva registrovana HIV pozitivna osoba u bivšoj Jugoslaviji.

Od raka pankreasa 5. novembra 1994. preminuo je frontmen Milan Mladenović, srčani udar 13. oktobra 1998. bio je koban za basistu Bojana Pečara, dok je bubnjar Dušan Dejanović 2000. godine izgubio bitku za život, takođe od posledica side.

Izvor: Kurir

Za Rejčel, kupke su agonija, čak i njene suze mogu da jojopeku lice. Kako je moguće da ljudsko telo odbija osnovnu životnu potrebu - vodu?

Kada se probudi, Rejčel mora da popije neku vrstu otrova, zbog kojeg se oseća kao da pije čašu koprive. Kako napitak klizi niz njeno grlo, ona oseća da za sobom ostavlja plikove na koži, crvenilo i svrab. 

Ovo je svet Rejčel Varvik, koja je alergična na vodu. U njenom svetu opuštajuće kupke su prava noćna mora, a brčkanje u tropskim morima je privlačno kao i plivanje u trnju. 

 „Te situacije su moja verzija pakla“, kaže Rejčel.

Bilo koji kontakt sa vodom, čak i svojim znojem izaziva bol, oticanje, intenzivni svrab i osip na koži koji može da potraje i nekoliko sati.

„Reakcija na vodu čini da se osećam kao da sam istrčala maraton. Osećam se toliko umorno da moram da sedim neko vreme. Grozno je, ali ako se zaplačem, moje lice će oteći“, dodaje Rejčel.

Ljudi koji su oboleli od ovog stanja, koje je inače poznato kaoaquagenic urticaria, osećaju se kao da su se ožarili koprivom u kombinaciji sa malaksalosti od alergije. I tako svakog dana.

Sigurno je neprijatno,a li se verovatno pitate kako se Rejčel bori sa ovim stanjem. 

Voda je najosnovnija potreba za život, a najmanje 60 procenata ljudskog tela je voda (odrasla osoba od 70 kilograma sadrži 40 litara vode u organizmu).

Voda u našem telu zasigurno nije problem. Reakciju pokreće kontakt s kožom i dešava se bez obzira na temperaturu, čistoću i sadržaj soli. 

Tehnički, ovo stanje zapravo nije alergija, zato što izaziva reakciju na nešto što se nalazi u telu, ne javlja se kao reakcija na strano telo. Naziva se alergijom zato što ima iste vidljive simptome, dok uzrok i dalje nije proučen. 

Ova retka dijagnoza je od samog početka bila zbunjujuća za naučnike, kao što je i za sve koji prvi put čuju da postoji alergija na vodu. 

Najstarija teorija objašnjava da aquagenic urticaria deluje kada je voda u interakciji sa spoljnim slojem kože, koji uglavnom sadrži mrtve ćelije kože ili uljane supstance koje je održavaju hidriranom. U kontaktu sa vodom, ove komponente mogu da ispuštaju toksična jedinjenja koja izazivaju reakciju. 

Druge teorije navodi da voda može jednostavno da rastvori hemikalije u slojevima mrtve kože, dozvoljavajući im da dopru duboko u kožu, gde mogu da izazovu reakciju. 

Možda najprihvatljivija teorija je ta da je ova alergija izazvana promenom pritiska, koja slučajno aktivira imuni alarm u trenutku kada voda napušta kožu.

Izvor: B92

Baza u Kaliforniji predstavlja međunarodni upravni centar Crkve koji je brižljivo skrivan od očiju javnosti. 
Snimio ju je Toni Ortega, novinar koji prati priče o sajentolozima još od 1995. i to uz pomoć 4K kamere montirane na dron. 
Snimak je analizirao Tom Devoht, čovek koji je nekoliko godina radio u bazi. On je ispričao za Ortegin sajt da je najvažnije mesto u ovom kompleksu takozvana Zgrada 50. U njoj se nalazi Religiozni tehnološki centar i kancelarija lidera Dejvida Miskevidža. 
Devoht je rekao da se u blizini Zgrade 50, čija je izgradnja koštala gotovo 47 miliona dolara, nalazi garaža sa Miskevidžovim automobilima i da je okružena retkim drvećem od kojeg svako košta najmanje 10.000 dolara. 
Kompleks ima i sopstvenu elektranu koja snabdeva strujom sve zgrade.

Devoht je otkrio zanimljivu informaciju o novim stambenim zgradama kompleksa koje naziva “privescima”. 
On je ispričao da je ekskomuniciran iz crkve zato što je odbio da završi njihovu gradnju, jer je navodno saznao da Miskevidž u njima planira da zaključava neposlušne članove crkve. 
U blizini stambenih zgrada je posebna teretana koju koriste samo Miskevidž i Tom Kruz. Sa Miksevidžem Kruz dogovara šta će obući svaki dan, a Sajentološka crkva glumca smatra svojim posebnim članom.

Druga značajna građevina u kompleksu je Boni vju, koja je dobila ime po starom imanju koje se tu nalazilo pre nego što ga je crkva kupila. L. Ron Habard želeo je da živi na tom imanju, ali je Miskevidž srušio staru kuću i sagradio novu i veću. 
Devoht je ispričao da je to mesto praktično muzej Habardovog života. Ona je okružena manjim zgradama koje koriste članovi, kao što je Tom Kruz. 
On tvrdi da se na imanju nalaze dve zgrade sa belim krovovima u kojima je Miskevidž držao 80 ljudi u zatvoru, nekoliko godina. 
Naposletku, snimak prikazuje Zvezdu Kalifornije, zgradu napravljenu nasuprot auto-puta, koja je trebalo da liči na veliki jedrenjak. 

Inače, sajentolozi misle da je Tom Kruz Supermen!

Kako  tvrde, Kruz ima telepatske moći kojima kontroliše svoj i živote ljudi oko sebe. Uskoro će poput Boga kontrolisati materiju, energiju, prostor i vreme

- Ljudi poput Toma, po verovanju sajentologa, mogu da pomeraju predmete koristeći moć uma, napustiti telo kako bi oslobodili duh i telepatski komunicirati sa ljudima i životinjama i kontrolisati ih - napisala je Dćenet Rajtman za Rolling Stone.

Natprirodne sposobnosti Tom ima zato što već 30 godina živi po načelima sajentologije i toliko je napredovao u duhovnom pogledu da se približava stanju u kom će biti poput boga. Tada će, smatraju vodeći ljudi crkve, osim ljudi i životinja moći da kontroliše materiju, energiju, prostor i vreme, biće naprednija verzija Supermena.

- I Toma su nagovorili da postane član Sajentološke crkve, nije sam zaključio da bi to bilo dobro i zanimljivo. Sve je bilo pomno isplanirano. Znali su da ima problema sa čitanjem i to im je bila glavna 'caka'. Nivo manipulacije kod sajentologa je neverovatan pa ne čudi Kruzova zaluđenost sektom - rekla je za RadarOnline Nensi Meni koja je radila sa slavnima koji su pohađali njihov kamp Sea Organization.

Kejti Holms je odlučila da se razvedei od Toma da bi ćerku Suri spasila iz „čeljusti' sajentologije. Razvod je dugo i pomno planirala. Advokate sa kojima je dogovarala razvod zvala je svaki put sa drugog mobilnog telefona da je Tom i sajentolozi ne bi pratili. Angažovala je tri advokatske kancelarije u tri različite američke savezne države. Mobilne telefone joj je nabavljao prijatelj.

Uslove razvoda od Kejti Holms dogovorio je za 11 dana i udovoljio je gotovo svim njenim prohtevima. Razlog za to krije se u tome što nije želeo da Kejti priča o njegovoj predanosti sajentologiji. 

Izvor: B92, Puls