Jelena je Tanji Vojtehovski ispričala da ju je bivši suprug tukao tokom prve trudnoće, zbog čega njihov najstariji sin i danas ima problem sa očima i čak mu je potrebna operacija koju otac nije hteo da plati.

Na pitanje zašto je trpela nasilje, odgovorila je:

– Ne znam ni sama. Nadala sam se da će nasilje da prestane i da će Albert da se unormali.

 Dobijala je batine pred decom, a jedne noći Albert je pokušao da i siluje pred starijim sinom, koji je pokušao da je zaštiti.

 – To mi je najveća greška. To sebi ne mogu da oprostim, što Alberta nikada nisam prijavila za nasilje.

Jelena je otkrila i da je Albert samo tri puta platio alimentaciju, a da je odbio da da novac za operaciju očiju njihovog sina.

Saznajte sve o tamnom vilajetu institucija i procedura pomoću kojih majka pokušava da ostvari zakonska prava za troje dece, o tome kako građani ostaju „vezanih ruku“ jer se pravosnažne presude jednostavno ne sprovode u praksi, o pokušajima izvršenja i zapleni imovine Alberta Nađa i o tome kako fudbaler pokušao da ospori očinstvo nad jednim detetom da ne bi plaćao tri nego dve alimentacije. 

Najstariji sin svedočio je o ponašanju oca, a u emisiji, osim Jelene, govorili su i zamenik javnog tužioca, predsednica Komore izvršitelja i stručnjaci za porodično pravo.

Lela Vranjanka je pesma koju je pevao Staniša Stošić, pevač srpske narodne muzike poznat po interpretacijama pesama vranjanskog melosa. Pesma je nastala 1972. godine i predstavlja svojevrsnu himnu Vranja i Vranjanaca.

Pesma „Lela Vranjanka“ je autorsko delo, čiji je tekst napisao Dragan Toković. Sam naziv pesme potiče od uobičajenog nadimka za žensko ime Jelena u vranjskom kraju.

Najverovatnije je inspiracija za pesmu Tokoviću bila Jelena Đorđević, zvana Lela Numerka (1935-2016).

Reč je o jedinstvenoj i neponovljivoj italijanskoj glumici Sofiji Loren čiji je šarm i dan danas teško dosežan brojnim zvezdama. Tim povodom prisetili smo se zanimljivih događaja iz života legendarne glumice i modne ikone besprekornog izgleda koja je vremenom postala živa legenda.

Sofija Loren rođena je 20. septembra u Rimu davne 1934. godine. Svetsku slavu stekla je 60-ih godina, a proslavila se nakon što je dobila Oskara za ulogu u drami drami "La Ciociara" i tako postala prva Oskarovka van engleskog govornog područja.

Njena izuzetna lepota prvi put uočena je dok je još bila devojčica. Sa samo 14 godina Sofija je pobedila na lokalnom takmičenju lepote, a dve godine kasnije na takmičenju za Mis Italije osvojila je titulu "Miss Eleganza". Zanimljivo je i da je pre učestvovanja na takmičenju lepote Sofija imala nadimak "čačkalica" jer je bila izuzetno mršava, ali i povučena.

Već kao 23-godišnjakinja zagledala se u 22 godine starijeg producenta Karla Pontija, a njihova ljubavna priča jedna je od onih po kojima bi mogao da se snimi film. Zajedno su zbog ljubavi prošli brojne nedaće s kojima su se suočavali zbog toga što je Ponti u to vreme bio oženjen i imao dvoje dece. Na večnu ljubav zakleli su se u Meksiku jer je u Italiji razvod tada bio zabranjen. Zbog svega je Ponti optužen za bigamiju, ali njegova osećanja prema mladoj Sofiji bili su toliko jaki da je odlučio da promeni državljanstvo samo kako bi mogao da uživa u ljubavi s talentovanom glumicom. U braku su proveli 41 godinu, a nakon Pontijeve smrti glumica se više nikada nije udavala.

Osim svojim neospornim talentom i izgledom, glumačka diva pažnju javnosti privlačila je i svojim imidžom fatalne žene zbog koje su mnogi brakovi bili na klimavim nogama. Njenom vanserijskom lepotom bili su očarani brojni glumci s kojima je sarađivala. Na setu filma "Ponos i strast" Keri Grant se toliko zaljubio u nju da ju je preklinjao da se razvede od Pontija i uda za njega, a njenoj lepoti nije odoleo ni Piter Selers koji je zbog nje bio spreman da se razvede od supruge.

Iako se na prvi pogled čini da je njen život bio med i mleko, to je daleko od istine. 1982. godine završila je u zatvoru zbog izbegavanja poreza, a iza rešetaka je provela 17 dana. Ali tu nevoljama nije kraj. Tokom snimanja filma "Legend of the Lost" s Džonom Vejnom i Rosanom Bracijem Loren se otrovala gasom, a od sigurne smrti spasio ju je Braci koji je na vreme shvatio šta se događa i odmah joj pritekao u pomoć.

Život je nije mazio, pa je u želji da osnuje porodicu imala dva spontana pobačaja. Uprkos komplikacijama na kraju je ipak postala ponosna majka dvojice sinova. Njen život poslužio joj je kao inspiracija za dnevnik koji uredno vodi. Ali, na kraju svake godine glumica pali svoj dnevnik uspomena jer, kako kaže, neke stvari želi da zadrži samo za sebe.

U poslednje vreme posvećena je svojoj drugoj velikoj ljubavi - kuvanju i pisanju kuvara, a prošle godine vratila se na scenu svojim projektom "En Evening with Sophia Loren2 u kojem razotkriva najvažnije trenutke svog privatnog i poslovnog života. Osim Oskara, osvojila je i 5 Zlatnih globusa; četiri puta za najpopularniju žensku zvezdu, a jednom za izuzetan doprinos filmu.

Život ove dive zaista je dostojan filma.

Izvor: Press

Reklamni slogan francuske železničke kompanije "Nova ruta preko Londona, Pariza, Minhena, Beča, Budimpešte, Beograda (kroz Zemun) do Konstantinopolja“ prvukao je poznatu spisateljicu detektivskih romana i Agata Kristi se upustila u neobičnu avanturu do egzotičnog orijenta - preko današnje Srbije.

Naime, voz kojem je putovala bio je zarobljen u snegu! Ogromni nanosi zaustavili su putnike do Carigrada na čitava dva dana i dve noći.

Agata Kristi je gledala kroz prozor svog kupea, videla je samo sneg, pustoš i beznađe.Upravo na tom mestu rodila se ideja za pisanje romana "Ubistvo u Orijent Ekspresu“, a pruga Kraljevine Srbije postala je glavno mesto ubistva, ali i velika misterija za detektiva Herkula Poaroa.

Mala istorija železničke stanice Zemun

Mnogi ne znaju da je nova pruga koja je povezivala Balkan sa Evropom, odnosno Beograd sa Zemunom, prolazila pored hotela "Jugoslavija“ u Bulevaru Nikole Tesle.Naime, posle dobijene nezavisnosti 1878. godine Kraljevina Srbija bila je u obavezi da sagradi prugu Srbija - Austrougarska radi dobrih trgovačkih odnosa.

Pruga je otvorena 1884. godine, a železnička staniza Zemun bila je prva stanica Evrope u kojoj je prispeo voz iz Beograda. Prvi putnik koji se vozio tim vozom na trasi Beograd-Zemun bio je kralj Milan Obrenović.

Stanovnici Beograda, Zemuna i malo stariji putnici pamte ovu železničku stanicu do sedamdesetih godina prošlog veka kada je ona zvanično ukinuta i premeštena. Na njenom mestu danas se nalaze mnoge višespratnice sa kojima se graniči Zemun i Novi Beograd.

U spomen na ovu stanicu pored hotela "Jugoslavije“ na vrhu malog brda na kojem se deca igraju svakodnevno sa svojim kućnim ljubimcima, mogu se videti pet stubova i par metara železničkih šina.

Stubovi koji služe kao spomenik, nekada su bili noseći stubovi železničke stanice Zemun. Iako železnička stanica nije tačno prolazila preko tog brda, spomenik koji se sada nalazi na njemu služi sećanju, ali i za mnoge druge koji nisu bili putnici sredinom dvadesetog veka, predstavlja misteriju.

Izvor: Dnevno

Mokranjac je rođen kao deveto dete 9. januara 1856. godine u Negotinu. Samo je četvoro dece preživelo. Otac je umro u vreme njegova rođenja, a majka udovica teško je školovala decu, tako da je i Mokranjac izgubio mogućnost da vrsno nauči da svira neki instrument, „a poznije godine nisu ni pogodne za počinjanje“, govorio je. Stoga će se opredeliti za teorijsko školovanje koje mu je omogućilo da komponuje pre svega narodne pesme koje je zapisivao, ali i druga dela. Školovan je mogao da preuzme i dirigentsku palicu sa više samopouzdanja. Prvu violinu kupio je od nekog Ciganina, svirao samouko uz malu pomoć druga Svetozara. Bio mu je duboko zahvalan što mu je pomogao rekavši mu kako se povlači gudalo, kako se stavljaju prsti, kako se violina stavlja na rame. Dalje vežba sam… Ali rođeni genije uspeo je da pronađe sebi put uprkos novčanoj oskudici.

Prvi razred završio je u rodnom gradu, a drugi u Beogradu. Veliki grad i Kalemegdan, u čijoj su blizini živeli, radovali su malog Mokranjca. Posebno je sa drugarima voleo da sluša i maršira uz vojnu muziku. Šetao je potom do Negotina, Zaječara, natrag u Negotin da bi se u petom razredu gimnazije preselio u Beograd. Zapisivao je i komponovao pesme, nije ga uznemiravalo što su ga neki profesori muzike obeshrabrili, hvatao se i za samo jednu pohvalu kako bi svesrdno išao dalje.

Napustio je gimnaziju da bi bio uz majku i u Negotinu sa 17 godina radio kao horovođa Pozorišnog pevačkog društva koje je osnovano još 1853.godine. Odlučio je ipak da završi gimnaziju i vraća se u Beograd. Hteo je i da peva u horu, tada prestižnom i značajnom Beogradskom pevačkom društvu (osnovano 1852.godine). Uprkos nedovoljno godina za članstvo, primljen je zbog izvrsnih pevačkih mogućnosti.

Pevao je još od svojih dečačkih dana u crkvi. Zbog umilnog glasa bio je omiljen i dobrodošao u svako društvo. I zanoćili bi slušajući njegovu pesmu. U Beogradskom pevačkom društvu upoznao je i sprijateljio se sa vršnjakom, kompozitorom Kornelijem Stankovićem kao i drugim ljudima od važnosti za muzički i kulturni život tadašnjeg Beograda. Njegov talenat se probija, često zamenjuje horovođu ( sa 19 godina). Nakon gimnazije odlazi u vojsku a potom ponovo u Negotin, ali ne zadugo. Vraća se u Begrad.
Iako iz mode upisuje tehničke studije (uticaj Svetozara Markovića na tadašnju omladinu: umetnost je beskorisna), Mokranjac se zapravo neprekidno bavi muzikom i kako i sam kaže uz muziku je voleo i lepu literaturu. Pevačko društvo, pre svega direktor (slikar) Steva Todorović, izdejstvovali su mu stipendiju te odlazi u Nemačku na školovanje. Jedva da preživljava jer stipendija ne pokriva troškove. Zamolio je pismom za još novca jer „…obećavam da se Društvo nikada neće pokajati ni za najsitniju paricu što je na mene utrošilo.“

Nakon dvogodišnjih studija, traži od tadašnjeg ministra sredstva za dalje školovanje. Iako je tadašnji ministar hteo da mu pomogne davši mu veću stipendiju, Mokranjac se pre kraja morao vratiti čime je izgubio i pravo na stipendiju.
U Beogradu postaje horovođa pevačkog društva „Kornelije“, ubrzo i dirigent Beogradskog pevačkog društva, nastavlja da komponuje ( „Prvo opelo“ za potrebe crkve, Prvu rukovet uspešno izvodi u Narodnom pozorištu sa Beogradskim pevačkim društvom, priprema Drugu rukovet) i radi kao nastavnik muzike u Prvoj beogradskoj gimnaziji a potom u niškoj gimnaziji.
Mokranjac je tada već poznata i cenjena ličnost u beogradskom krugovima, te dobija i stipendiju na nekoliko meseci školovanja u Rimu. Nakon toga završava i studije u Nemačkoj.

Nadalje njegov kompozitorski i horski rad su u neprekidnom bujanju. Nižu se mnoge kompozicije, Rukoveti i dela duhovne muzike, horska gostovanja po Srbiji gde ćemo istaći gostovanje u manastiru Žiči 1898. godine na proslavi 500 godina od Kosovske bitke, sa Šestom rukoveti (pesme o Hajduk-Veljku) predstavlja se u rodnom Negotinu i tada mu je uručena Svetosavska srebrna medalja u prisustvu velikog broja ljudi koji su i iz okoline Negotina došli da čuju Mokranjca – Negotin je tog dana bio okićen kao nikada do tada, lepše i od dočeka priređenih vladaru i drugim javnim ličnostima), gostuje u Kotoru, Cetinju, Sarajevu, Rijeci, Zagrebu, Dubrovniku zarad uveličavanja svečanosti otkrivanja spomenika Ivanu Gunduliću (tu u Dubrovniku, Mokranjac je ugledao oči svog života, oči lepe Marije – Mare), Skoplju, Solunu, Sofiji, Budimpešti, Trstu, Beču, Rusiji, Nemačkoj, Turskoj…
Ovacije, bisevi i hvale muzičkih kritičara ne prestaju. Pevao je njegov hor i Himnu sultanu, tzv. Marš Hamidiju u Carigradu, a kada je sultan po prvi put čuo fascinantno horsko izvođenje himne zatražio je da mu otpevaju i himnu „Bože pravde“.

Njegov dan kao da je trajao duže od 24 sata. Toliko rada, boemskog života i porodičnog života... Spavao je tek nekoliko sati. 1899. godine osniva prvi Gudački kvartet u Srbiji, a i komponovao je za njih. 1. novembra 1899.godine ostvarena je njegova ideja o otvaranju muzičke škole u Beogradu (uz pomoć Stanislava Biničkog i Cvetka Manojlovića). Bila je to Srpska muzička škola koja kasnije nosi njegovo ime (od 1946.godine) i u kojoj je bio upravnik i predavač.

U svojoj radnoj sobi imao je mnoštvo knjiga, dela poznatih klasika muzike Mocarta, Šopena, Hajdna….Tu je Mokranjac zapisivao svoje note ili pisao pedagoška dela poput „Srpskog narodnog pojanja“ tj. „Osmoglasnika“ koji kasnije služi kao udžbenik za crkveno pojanje kao i delo „Opšte pojanje“ (gradska varijanta crkvenog pojanja) i dr.

O njegovom neumornom radu posvedočila je i njegova supruga Marija, bratanica poznatog slikara Uroša Predića. A i njegov muzički opus govori dovoljno. Mokranjac je sve radio iz ljubavi prema muzici i kako i sam kaže nije svoju struku, svoj rad unovčio.

1906. godine postaje dopisni član Srpske kraljevske akademije, a 1911. godine i dopisni član Francuske akademije umetnosti. 1907.godine osnovano je Udruženje srpskih muzičara, a Mokranjac je bio prvi predsednik.

Napisao je 15 Rukoveti, a deseta se smatra vrhunskim dostignućem koje je originalno „simfonijsko delo u pet stavova“, koncizna i snažna – služi kao uzor celokupnoj našoj horskoj muzici. Rukoveti su poput rapsodija, epske priče prepune narodnih motiva.

U Rukovetima srećemo pre svega narodne pesme, ali i pesme naših poznatih pesnika. Osim Rukoveti, Mokranjac je komponovao prigodice kraljevima, „Himnu Vuku Karadžiću, „Čika Pejšinu himnu“…pesmu „Kraj Vardara stajaše“, vinsku pesmu Đure Jakšića „Što ne piješ vina“, pesmu Branka Radičevića „Jadna draga“ i, u Francuskoj hvaljenu, baladu o starcu Lem Edimu (za tekst je koristio stihove J.J.Zmaja) koju su svrstali u red najvažnijih evropskih balada – pisana je za klavir i solo glas, „Prizrene stari“ Alekse Šantića…Primorske napjeve.
Komponovao je Liturgiju Sv. Jovana Zlatoustog sa slavnom „Heruvimskom pesmom“ (ovu liturgiju prihvatila je i ruska crkva), Opelo, Tebe Boga hvalim, Akatist Bogorodici, Veličanije Svetom Savi…

Duhovna pesma „Plač majke božje“ koju crkva nije prihvatila, ali javnost jeste…
Uradio je melografske zapise za pesme koje su pevane u „Koštani“ Bore Stankovića, zapise pesama i igara iz Levča …poznat mu je i originalni duhoviti skerco „Kozar“ (tekst Milovana Glišića)…“Svadbena pesma“ za izlazak mladenaca iz crkve (tekst D. Brzak)…
Poslednja i nedovršena pesma nosi ime „Zimnji dani".

Njegov lik nalazi se na novčanici od 50 dinara.

Za portal PRVA.RS, Zoja Kukić iz Startit objasnila je zašto je ovo zemlja za nas.

Zbog čega je okupljanje pod nazivom "Znam da možemo" važno za Srbiju i za mlade u Srbiji?

 “Znam da možemo” je inicijativa nastala usled sumiranja dosadašnjeg rada Startita i potrebe da se preduzetničko i obrazovno delovanje naše organizacije proširi. Osnovna ideja “Znam da možemo” kampanje je da prikaže one koji su postigli značajne uspehe u Srbiji i da na taj način podstakne i motiviše druge da pokušaju isto. Kampanja je za mlade posebno važna zbog toga što se Startit fokusira na besplatne edukativne programe i otvara centre širom Srbije, s namerom da decentralizujemo obrazovanje, prakse i poslovne prilike, te da pokažemo da svi mladi u Srbiji treba da imaju jednake prilike za lični i profesionalni razvoj – jer znamo da možemo.

Podršku je dala i Fondacija Novak Đoković. Kakva je saradnja sa njima? Kakvu podršku dobijate?

Saradnja sa fondacijom Đoković, i posebno Jelenom Đoković, za nas je divno i produktivno iskustvo. Polaskani smo činjenicom da su Novak i Jelena prepoznali naš trud i sami nas kontaktirali radi pružanja neophodne podrške u daljem razvoju. Jelena je u proteklih godinu dana postala značajna saradnica Startita i naših projekata, a vrlo nam je drago što sada zajedno organizujemo “Znam da možemo” događaj, 28. septembra, koji će okupiti 1.600 ljudi. Predivno je kada pronađete ljude koji dele vaš entuzijazam i energiju, a ceo tim Novak Đoković Fondacije je upravo takav i udruženi možemo mnogo više.trenutno nam najviše pruža logističku i medijsku podršku pri organizaciji dešavanja Značajnu podršku od njh kontinuirano dobijamo i kroz magazin “Original”, koji i sam pokriva teme obrazovanja, tehnologije, preduzetništva i proaktivnosti.. Imali smo dosta srećeMnogo smo srećni što neko toliko uspešan poreklom iz Srbije istinski brine za lokalnu zajednicu i želi da je podrži baš kroz obrazovanje.

Šta je obeležilo prošlu godinu kada su u pitanju novi projekti?

Iz godine u godinu naša IT zajednica raste — u poslednjih godinu dana su domaći startapi prikupili ukupno 50 miliona dolara za razvoj svojih inovativnih projekata, a IT usluge su u top tri izvozna proizvoda Srbije, sa tendencijom da u naredne tri godine postanu srpski izvozni brend broj jedan.

I mi smo, kao organizacija, na tom uzlaznom talasu. Za početak, pre otprilike godinu dana otvoren je Startit centar, naša beogradska centrala, u kojoj smo u protekloj godini napravili biblioteku, tribinu za predavanja, panele i “mitape”, organizovali više od 200 dešavanja, uključujući besplatna praktična predavanja kroz koja je u proteklih sedam meseci prošlo više od 10.000 ljudi. Razvoj StartIt centra rezultat je našeg truda iz prethodnih godina, koji je kulminirao uspešnom KickStarter kampanjom, kojom smo od zajednice dobili 100.000 dolara za razvoj naših aktivnosti. Ove godine smo postigli otvaranje prvog StartIt centra van Beograda – u Inđiji, uz pokretanje novih edukativnih programa s fokusom na osnovce i srednjoškolce, koji kod nas besplatno uče da programiraju. Dosad smo održali 25 edukativnih programa za decu i tinejdžere i zbog fantastičnih utisaka polaznika nameravamo da nastavimo s ovom inicijativom i dalje. Takođe smo razvili svest široke zajednice o uključenju ljudi iz drugih sfera u IT poslovanje, te smo držali besplatan kurs pravljenja sajtova za nezaposlene, radili na uključenju žena u svet IT-ja… previše je aktivnosti na koje smo ponosni da bi se nabrojale u jednom paragrafu.

Startit bi trebalo da bude nada mladima da mogu da se razvijaju u Srbiji. Iz tvog iskustva, koje su početničke dileme, strahovi... Da li se mladi ljudi teško odlučuju da započnu svoj biznis?

Zapravo i ne, odnosno – ne u IT-ju. Veliko istraživanje koje smo sproveli prošle godine pokazalo je da čak 40% programera i inženjera planira da započne sopstveni biznis. U IT-ju je to izuzetno lako, makar na papiru, pošto vam je potreban samo računar, još jedna ili dve osobe sa kojima biste radili na različitim aspektima proizvoda ili usluge, i ideja. Kompleksniji deo priče je vreme i trud koji neminovno moraju da se ulože, ali ljudi u IT-u su po pravilu veoma fokusirani na razvoj svog znanja i gladni uspeha. S druge strane, mladi koji se ne bave primarno IT-jem danas se suočavaju sa svim strahovima i dilemama kao i bilo koji građanin Srbije: nemaštinom, ciničnim pristupom životu, osećajem izolovanosti i bespomoćnosti. Možda i najveći strateški cilj Startita jeste osnaživanje i obrazovanje upravo ovih ljudi u sferi IT-ja i poslovanja uopšte. Želimo da svi znaju da mogu da doprinesu. A mogu.

Kako neko ko nije završio fakultet može da pokrene svoj biznis?

Idejom i radom, usavršavanjem sopstvenog znanja i veština. Pre svega, mi ne poričemo značaj formalnog obrazovanja u kojoj god sferi, već naglašavamo da je to samo jedan deo, delić čak, znanja i radnih navika koje čovek treba da stiče za života. U tom kontekstu, znamo da i osobe koje su se školovale u drugim oblastima, kao i osobe koje nisu išle na fakultet, mogu da uče, rade i napreduju u svakoj oblasti, a posebno IT-ju. Bitno je napomenuti da oko 50% programera globalno nema fakultetsku diplomu iz oblasti inženjeringa ili fakultetsku diplomu uopšte, a ova statistika odnosi se i na Srbijiu. Startit, najčešće besplatno, pomaže ljudima koji žele da budu preduzetnici da pokrenu svoj biznis, a o preduslovima neophodnim za to najbolje je da se ljudi raspitaju direktno kod nas.

Kako Startit pomaže mladima da preuzmu život u svoje ruke?

Obrazovanjem. Svako ko želi da nauči nešto o radu u IT-ju i pokretanju sopstvenog startapa može to da uradi kroz naše radionice, seminare i predavanja, a može da nam se i direktno obrati sa pitanjima, jer tu smo da pomognemo i podržimo. Jedini obrt u našim namerama je to što lični uspeh na kraju zavisi najviše od osobe koja ga želi, te se oslanjamo na članove naše zajednice da sami sebe podstiču na dalji rad i razvoj. Mi smo tu da damo znanje i savete, ali uzimanje života u sopstvene ruke na kraju zavisi najviše od osobe koja želi da se poslovno osamostali.

Startit se obavezao da će do 2020. godine besplatno obučiti 100.000 ljudi. Kako ćete to postići?

Kao što rekoh, samo u proteklih sedam meseci je više od 10.000 ljudi prošlo kroz naše radionice, kurseve i seminare. Taj broj će se samo uvećavati iz meseca u mesec, pošto je kapacitet Startit prostorija za sastanke i predavanja sada popunjen gotovo svakog dana u mesecu, sem nedeljom. Ubrojimo u to i dešavanja u Startit centru u Inđiji, planove za otvaranje još centara zemlji, onlajn materijale koje kreiramo i podršku lokalne IT zajednice i kompanija da nam pomognu u edukaciji ljudi, i verujemo da ćemo do 2020. i premašiti obećani broj.

Kako država reaguje na Startit? Da li imate pomoć, podršku, da li sarađujete i kako?

Država praktično ne reaguje ni na StartIt, ni na IT scenu i razvoj tehnoloških proizvoda i usluga uopšte. Srbija dosta zaostaje tehnološki za ostatkom zapadnog sveta, kako u implementaciji tehnoloških napredaka kao što je onlajn plaćanje, tako i u stimulisanju mladih da se pronađu u tehnologiji i inženjeringu.

Primera radi, u ovom momentu samo u Srbiji ima 30.000 radnih mesta u IT-ju koja bi mogla odmah biti popunjena, ali kadra nema, jer se godišnje na teritoriji čitave zemlje za IT obuči oko 1.500 ljudi, od kojih više od 50% odmah napuste državu. Zato mi želimo da radimo na poboljšanju svesti stanovništva o tehnološkim inovacijama, koje će neminovno definisati novu eru čovečanstva. Želimo i da obrazujemo i da se uključimo u debatu o obrazovanju u IT-ju u zemlji – postoje i potreba i želja za novim IT katedrama i predmetima po fakultetima i školama i nadamo se da će država tu i pomoći.

Jedan pozitivan primer podrške koji možemo da navedemo je beogradska opština Savski Venac, koja nam je za potrebe sprovođenja naših programa ustupila jedno veliko bivše skladište preko puta Glavne železničke stanice. To je danas naša centrala, Startit centar Beograd.

Ovo je zemlja za nas jer…

… su prilike svuda oko nas, samo treba da promenimo ugao gledanja. Svaku zemlju čini ponašanje i karakter njenih ljudi i žao nam je što je u javnosti sve više fokus na negativi. Ako počnemo da radimo na znanju i sposobnostima svoje okoline, te ljudima oko sebe budemo oslonac i partner, Srbija može biti zemlja prosperitetna koliko i bilo koja druga. Nema razloga da se ne trudimo da kolektivnu svakodnevicu učinimo boljom.

Šesnaestogodišnji Jovan je jedan od najboljih đaka Srednje ekonomske škole u Čačku. U posedu ima više od 30 diploma i nagrada na raznim takmičenjima. U glavi ima mozak genija, IQ između 140 i 150.

Jovan je prvo naučio da broji, pa da izgovara reči. Kaže, progovorio je kad je imao tri godine i izgovarao je brojeve.

Majka Snežana je na Kosovu bila učesnik rata.

Za 16 godina, Snežana i Jovan selili su se 21 put. Potucali su se po izbegličkim domovima, tuđim stanovima.

Sa ocem, koji je vojno lice, Jovan nema kontakt.

U osnovnoj školi nije imao knjige. Ali zbog neverovatne sposbnosti pamćenja nisu mu ni bile potrebne, pa je završio kao vukovac.
Mladi Jovan je Tanji otkrio koji je dan bio kad se rodila, kakvi su njegovi dani kad je gladan, o kakvim danima sanja...

Jovan je u emisiji „Život priča“ napamet vadio korenje iz šestocifrenih brojeva, pričao o svojoj ljubavi prema brojevima, o tome da je često bio žrtva vršnjačkog nasilja zbog toga što je poseban i zato što je bio izuzetno siromašan. 

Na pitanje da li je u životu bio više gladan nego sit je odgovorio u procentima.

Pokušao je da objasni kako se može biti vukovac ako nemaš ni knjige, koliko stranica može da se nauči za 2,4 minuta kao i zašto je pomagao onima koji su ga izopštavali iz društva i zlostavljali. 

Ekipa emisije „Život priča“ je Jovanu ispunila životnu želju: da učestvuje u „Slagalici“.

Jer Jovan materijalnih želja više nema. Kaže, bicikl i loptu je dobio.

Celu emisiju "Život priča" možete da gledate OVDE

Na padini ispod današnjeg hotela „Moskva“, nekada je bilo imanje porodice Načić. Iste one koja je posedovala kuće i okućnice u Hilandarskoj ulici, a čije su se kočije iznajmljivale za svečane kraljevske događaje. U toj, bogatoj trgovačkoj familiji, 1878. godine rođena je Jelisaveta. Nepunih 18 godina kasnije, izrasla je u devojku koja je miraz potrošila na školovanje. I to ne bilo kakvo! Postala je studentkinja prve generacije arhitekture u Srbiji, prva žena sa tom diplomom i konačno – prvi glavni arhitekta Beograda. Ne zaboravimo, bio je to veliki podvig u Srbiji s kraja 19. veka, u kojoj su muškarci „kolo vodili“.

Jelisaveta Načić je imala samo 22 godine kada je postavljena za crtača – tehničkog pripravnika u Ministarstvu građevina. Kada je položila državni ispit, izborila se za mesto stručnjaka u Inžinjersko-arhitektonskom odseku u opštini. I tu je debitovala. U to vreme državne službe su bile namenjene samo onima koji su odslužili vojni rok, što znači – ne i za žene. Konkurs za izradu idejnog rešenja za projekat crkve Svetog Đorđa u Topoli, prepoznala je kao šansu za sebe. Treće mesto koje je osvojila, otvorilo joj je vrata u novi svet. I vreme joj je išlo na ruku. Početkom 20. veka, Beograd ima tendenciju da preraste u pravu prestonicu. Kao pečurke posle kiše niču javni objekti, uređuju se gradske površine, donosi se Građevinski pravilnik za varoš… Jelisaveta je tu da osmisli rešenje za Mali Kalemegdan, po idejnoj skici Dimitrija T. Leka. Ona kreira Malo stepenište od zelenog kamena, kojim se i danas ponosimo kada se penjemo na tvrđavu sa strane francuske ambasade. Mlada graditeljka Beograda zadužila nas je Terazijskim platoom, koji je tada dobio potpuno novi izgled i sjaj, ali i ogradom Savskog šetališta, razorenim u Prvom svetskom ratu.

Najveće zasluge, međutim, pripadaju joj za projekat škole kod Saborne crkve, kasnije nazvane „Kralj Petar Prvi“, gde su njen talenat i smelost došli do izražaja. Zgrada je podignuta u razdoblju između 1905. i 1907. godine na mestu nekadašnje osnovne škole na Varoš kapiji. Projektovala je 1912. godine i zgradu Paviljona za tuberkulozne bolesnike na Vračaru, koja je posle rata porušena, kao i prvu kružnu peć i druga postrojenja za izradu opeke. Prema njenim projektima, izgrađeni su i prvi radnički stanovi u današnjoj ulici Đure Đakovića, koji su u to vreme bili ne samo funkcionalni, nego i avangardni.

Jelisaveta je bila na sve boljem glasu, pa je počela da dobija i narudžbine za izradu projekata privatnih kuća u prestonici. Tako je, 1904. godine, lični pečat ostavila na domu knjižara Marka Markovića, na uglu Kapetan Mišine i Jovanove ulice, koja je kasnije proglašena za kulturno dobro. Zahvaljujući njoj, istakla se i kuća Arse Drenovca, na uglu Kosovske i Kondine ulice, koju je projektovala 1907. godine.

Međutim, njena karijera je prekinuta u uzletu. Kada je počeo Prvi svetski rat, Jelisavetu su odveli u logor Nežider u Mađarskoj. Razlog za ovaj čin je navodno bio natpis na slavoluku, koji je projektovala u okviru urbanističkog plana Terazija, na kome je pisalo „Ima još neoslobođenih Srba“. Kasnije je verovala da joj je to bila sudbina, kako bi, baš u logoru, upoznala budućeg supruga – intelektualca i revolucionara Luku Lukaija. Posle rata, njih dvoje su otišli u Dubrovnik, a Jelisaveta je stavila tačku na karijeru. Jedni su za to krivili njeno bolno iskustvo iz logora, drugi su govorili da je rekla sve što je imala da kaže, a treći da se posvetila novoj ljubavi – porodici.

Pionirka ženske arhitekture u Srbiji umrla je 6. maja 1955. godine u Dubrovniku. Iza nje su ostala vredna dela, ali još vrednija misao:

– Koliko je lepota priroda dala Beogradu, a koliko mu je malo čovek dao. Kad se poredi izgled sadašnjeg Beograda sa izgledima pojedinih velikih varoši, tek se može videti koliko Beograd nimalo ne odgovara jednoj varoši 20. veka i pred kako velikim zadatkom stoji Beograd, koji sa ovakvim svojim uređenjem kakvo danas postoji ne odgovara nijednoj većoj dobro uređenoj palanci evropskoj, a ne prestonici. No, za podizanje jedne varoši pored zauzimanja opštine, potrebno je zauzimanje i pojedinaca, zauzimanje njenih kapitalista i pojedinih društava. A glavni faktor je novac – milioni – sa kojima smo mi tako siromašni.

Izvor: Novosti

Vida Ružić bila je ćerka predratnog ministra prosvete i pisca Dobre Ružića. Važila je zajednu od najlepših žena Beograda, dok je Crnjanski stalno bio okružen ženama i "bio ga je glas" ženskaroša. Njih dvoje upoznali su se na Filozofskom fakultetu, kada je Vida pred čas istorije stavila šešir na stolicu pored sebe kako bi stavila svima do znanja da je mesto zauzeto. Crnjanski, koji je voleo da se šali, seo je baš na tu stolicu. Od tada su postali nerazdvojni.

Njihova ljubav nailazila je na brojne prepreke. Vidina porodica je bila protiv te veze.Najviše problema pravio im je devojčin stric Žarko Ružić, koji je svoju bratanicu već namenio jednom oficiru.

Kako bi stišala strasti svoje porodice, Vida iznenada odlučuje da ode za Pariz. Dok je ispraćao na stanici, Crnjanski joj je obećao da će joj pisati. Međutim, Miloš sutradan stavlja kuću u Pančevu na doboš i odlazi kod svoje voljene u Pariz. Od 1921. pa sve do književnikove smrti 1977, bili su zajedno. 

"Dok nas smrt ne rastavi"

Crnjanski je, prema nekim navodima, ostao ženskaroš i posle ženidbe sa Vidom.  

Mnogo je voleo žene. U Londonu sam ga lično viđala na ulici sa damama, on zastane, uplaši se. A ja samo mahnem rukom, znam da će doći kući. Posle mi sve ispriča - govorila je Vida o ljubavnim izletima svog supruga.

I pored toga, Crnjanski je obožavao svoju ženu. Govori se da su njegove poslednje reči bile dokaz večne ljubavi: "Vode” i "Vido”.

O Vidi ne postoji puno podataka, osim onoga što je Crnjanski govorio i što je napisao o njoj u svojim delima. Ona je bila jako posebna, 50 godina je bila uz Crnjanskog. Bila mu je senka, a u stvari oslonac.

Vida je bila plemenita, jaka, čvrsta, postojana. Skrivala je svoja osećanja. Puno je tragedije imala u životu od svojih bližnjih. Svom suprugu obraćala se sa "Vi, Vi Crnjanski".

Drugi svetski rat i dugi niz poratnih godina supružnici provode u emigraciji u Londonu, jer je Crnjanski bio protivnik Tita i komunističke ideologije.

U Londonu je Crnjanski radio razne poslove. Bio je knjigovođa obućarske radnje Helstern na Bond stritu i raznosio je knjige firme Hačards na londonskom Pikadiliju, dok je njegova supruga šila lutke i haljine za robnu kuću Herods.

Dok su bili u izgnanstvu u Londonu, Vida je znala da je taj mali prostor njen dom, da iz tog malog kruga nema kud da izađe. To je bila njena radnja, njen život, to što ga čeka da dođe, da spremi koliko ima i da mu napravi sendvič da ponese. Crnjanski je taj sendvič vraćao kući kako bi ga podelio sa svojom Vidom, jer nema drugo.

Živeli su u tuđoj zemlji, u izganstvu, pritisnuti emigracijom i službom koja ih je stalno proveravala, dolazila bez najave, provaljivala u sobu.

Sa druge strane, Crnjanski je bio naprasit i svesno je pravio ispade. Ono što je mislio, to je i govorio. Vida ga je smirivala, dobro ga je poznavala i baš zato znala je puteve kako da ga smiri. Morala je da sanira mnoge njegove ispade dok su bili 25 godina u izganstvu u Londonu, koje je on svesno pravio. Izvinjavala se, nalazila načine da sve premosti kako bi ostali živi i kako bi on radio

Vida je svom suprugu govorila jednu divnu rečenicu: "Ja šijem da biste vi pisali, jedna vaša rečenica više vredi od 100 mojih lutaka“.

Njoj je bilo važnije da on napiše jednu pravu, dobru rečenicu. Volela je da ga sluša, znala je sve njegove pesme, knjige. Bila je obrazovana žena, znala je jezike kao i on. Crnjanski je govorio latinski, grčki, španski, portugalski, engelski, francuski, ruski... Umeo je da se našali i da je pita da pogleda da li je dobro engleski napisao, a kada im je bilo najteže, Vida i Miloš išli su u sećanje, sećali su se Toskane, Palerma. Bili su zajedno sve do smrti Miloša Crnjanskog 1977. godine.

Miloš Crnjanski i Vida Ružić venčali su se 1921. godine, a ona je do kraja života ostala njegova saputnica, "deleći sa njim radost njegove slave i gorčinu njegovog stradanja“, kako je pred smrt u svom testamentu zapisala gospođa Crnjanski. Po izbijanju rata odlazi u London, gde ostaje do 1965. godine, kada se vraća u Beograd.

Crnjanski je preminuo je 30. novembra 1977. godine, pošto je prestao da uzima hranu i lekove, u 84. godini života. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

Deset meseci nakon njegove smrti i Vida je umrla sa njegovim stihovima na uzglavlju:

"A kad mi glas i oči dah upokoje, ti ćeš me, znam, uzeti u krilo svoje”.

Iako je u svom testamentu izrazila želju da počiva u istom grobu sa mužem Milošem, Vida je sahranjena u porodičnoj grobnici Ružića. Prema poslednjim saznanjima, njena želja još uvek nije ispunjena.

Izvor: Dnevno.rs

Ako želite da pomognete Mariju Jurešiću, mladiću koji boluje od raka kože završnog stadijuma, možete to učiniti na sledeće načine:
Računi
Dinarski: 160-449120-46
Devizni: 00-540-0001638.4
IBAN: RS35160005400001638427
Upiši 188 i pošalji SMS na 3030
Cena poruke: 100 din (PDV se ne naplaćuje)
Upiši human188 i pošalji SMS na 455
Cena poruke: 10 CH

Otmicu dece je prijavila u novembru 2015. godine.

Ministarstvo spolnjih poslova je reagovao u dva pravca – povelo je akciju prema turskom MIP, a naše Ministarstvo pravde je prosledilo pismo turskom Ministarstvu pravde da se ispitaju okolnosti i da se deca vrate majci. 
Pravna procedura započeta je na osnovu Haške konvencije o građansko pravnim aspektima otmice dece. 
Slavici je zbog njene borbe za decu prećeno smrću nekoliko puta i rečeno joj je da slučajno više ne ide ponovo u javnost. Ipak, došla je u emisiju. 
U međuvremenu su se odigrale mnogobrojne situacije, ali ništa što bi joj vratilo decu.

Devetog marta 2016. Porodični sud u Mersinu doneo je presudu da se deca vraćaju majci, da su deca nezakonito odvedena. Na tu presudu žalio se njen nevenčani suprug i imao je pravo žalbe 15 dana koje je iskoristio. 
Žalba je odbijena, a ona još čeka da dobije tu presudu u ruke. Od turskih institucija čeka neke mejlove i po nekoliko meseci. 
Uprkos tome što je slučaj proglašen otmicom, deca su ipak išla na sud, gde su se izjašnjavala o tome sa kim žele da žive, iako starateljstvo pripada njoj. 
Izjasnili su se da žele da žive sa majkom, da žele da idu u Srbiju i da tamo žive. 
Sutradan su deca ponovo pozvana na sud, gde su se izjasnili potpuno drugačije jer je na njih otac izvršio psihički pritisak kad su stigli kući.

Poslednji put je sa svojom decom bila u kontaktu 30. maja, kada je bila u Turskoj u poseti deci jer po privremenom rešenju može da ih viđa svakog vikenda.

Pre toga, imala je kontakt sa decom samo preko škole, ali kada im je njen bivši muž, posle njenog gostovanja u emisiji “Život priča” zapretio u školi, profesori su prekinuli kontakt sa Slavicom i nisu joj više dozvoljavali da čuje svoju decu. 
Ambasada u Ankari, sa kojom se ekipa emisije “Život priča” čula neposredno pred snimanje emisije, rekla je da su decu poslednji put videli u martu, pre suđenja, da su se nekoliko puta čuli sa direktorkom škole u koju devojčice idu i da im je direktorka rekla da ljudi iz ambasade ne smeju više da dolaze da posećuju decu. 
„Naša ambasada je praktično pristala na tu vrstu ucene. Rekli su i da ne znaju da li su deca krenula u školu u septembru i da li su uopšte u Mersinu.“ 
Slavica se povukla iz javnosti posle emitovanja emisije u martu jer joj je naglašeno da ne ide u javnost i poručeno joj je šta turske vlasti misle o njenom nastupu. 

Turske vlasti su joj rekle da ne sme da govori javno.

Slavica se u jednom momentu sastala i sa ministrom Rasimom Ljajićem, na sastanku koji je trajao sat, koji joj je ulio nadu da će nešto uraditi, da će se to brzo dovesti u red i da ona nema potrebe da se sekira.

Iako je mislila da je konačno na pravoj adresi, nikada joj se niko više nije javio ni na telefon, ni na mejl.
Pokušala je da dođe i do premijer Aleksandra Vučića, pisala je pisma, mejlove, uspela je da dođe do telefona sekretarice u kabinetu, pričale su telefonom, na šta je dobila odgovor: „Od ponedeljka mi krećemo u akciju“.

Nije došla do premijera lično, a posle tog razgovora sa sekretaricom, nikada joj se više niko nije javio, čak je blokirana na njihovim telefonima. 
Autorka emisije “Život priča” Tatjana Vojtehovski se povodom slučaja Slavice Burmazović i lično čula sa premijerom Vučićem, koji je obećao da će uraditi ono što naša zemlja može da uradi.

Vojtehovski je pitala da li postoji neki način da se deca uzmu i stave u ambasadu Srbije i da im se obezbedi neka dadilja dok ne dođe do ekstradicije.

Vrhovni sud Turske 1. jula odbija Ejupovu žalbu i potvrđuje prvostepenu presudu porodičnog suda u Mersinu. On zatim traži reviziju postupka, o čemu su obaveštena naša dva ministarstva – pravde i inostranih poslova. Ali, naša dva ministarstva imaju drugačije tumačenje tog postupka – pravda tvrdi da to ne odlaže izvršenje, što podrazumeva postupak vraćanje dece u Srbiju, dok MSP i naša ambasada u Ankari tvrde da izvršenje ipak mora da sačeka konačnu odluku.

I deca i majka se nalaze između ta dva tumačenja naših ministarstava. 
Slavica 26. maja konačno odlazi u Tursku, da vidi decu posle skoro godinu i po. Da bi uopšte mogla da krene, morala je da preda MIP kompletno svoje kretanje od Beograda do Mersina, hotel u kom odseda, prevoz od aerodroma do Mersina. Za sve to vreme ima samo telefonsku podršku ambasade u Ankari, koja nije mogla ni da joj obezbedi fizičko obezbeđenje.

Odsela je u Hiltonu jer u tom trenutku je to bio jedini hotel koji je njoj mogao da pruži obezbeđenje. 

Slavica je sve vreme upozoravala naše vlasti da će Ejup učiniti sve, kad vidi presudu, da ona ne vidi svoju decu. Ona je poslala nebrojeno dopisa ambasadi da se deca hitno izmeste od oca, jer će ih on odvesti negde. A to se i dogodilo. 

23. jula uveče Slavicu zove mlađa ćerka Esma i plačući kaže da se one nalaze u Siriji.

Međutim, veza se brzo prekida. Slavica piše zahtev MIP za hitno postupanje u kome moli da se o tome obaveste svi organi u Turskoj i da se izda poternica za Ejupom i da se deca njoj hitno vrate. 
Ona dobija uveravanja od MIP da će Turska učiniti sve da locira decu. Od tada, Slavica nema nikakvih vesti o tome gde se nalaze deca. 
Dva dana kasnije, dobija poziv od dece da su u Iranu. Pitala je kako su došli do Sirije, jer je između Sirije i Irana – Irak. Dete je reklo da su osam sati putovali autobusom, pa da su peške išli po planini, pa da su spavali u šatoru. 
Slavica i dalje ne zna da li su deca u Iranu, Siriji ili Turskoj. Iz MIP joj je rečeno da su deca kod neke babe u nekom selu. Slavica zahteva da joj se kaže u kom selu kod koje babe, ali ne dobija zvanično informaciju. 
Njegova familija joj telefonom govori da ne znaju gde su deca, da ih ona zaboravi, da ih više nikada neće videti, da su u Siriji, Iranu, Iraku. Slavica sve vreme govori da zna da su svi u Turskoj.

Između dve emisije u kojima je gostovala dobijala je mnogo poruka smrću. Kaže, posle sedme je prestala da broji. Lupali su joj noću na vrata, ostavljali poruke na kolima, metke, slali joj SMS. Ona se u međuvremenu preselila i prodala auto, pa sada mirnije spava, ali pretnje i dalje dobija na razne načine. 

Kaže da se plaši, ali da joj strah daje snagu. Iskalila se kaže za sve ovo vreme. Boji se kaže samo da ih Ejup ne uda tako mlade jer Kurdi to rade. 
Na ponovno pitanje i našoj ambasadi u Turskoj i MIP u Beogradu – znaju li gde su deca Slavice Burmazović, ambasador Dragan Momčilović je rekao da im je Turska odgovorila da deca više nisu u Mersinu i da Slavica ne dolazi u posetu, jer oni ne mogu da lociraju decu. Čim turski zvaničnici lociraju decu, biće pokrenut postupak vraćanja dece majci.

Slavica je pitala i zašto naše ministarstvo nije podiglo međunarodnu poternicu za njenim bivšim mužem, a odgovor je bio da to treba da uradi MIP preko Interpola, jer njemu još nije uručeno rešenje našeg suda, jer ne mogu da ga lociraju. Ni decu, ni njega. 

Kako živi ne zna, kaže – preživljava, gleda slike, preslušava stare poruke na telefonu, miriše njihove igračke. 
Sigurna je da je njen sin od pet godina, iako mali, neće zaboraviti jer je ona njegova majka i da je dobro što se prilagođava situaciji jer je to dobro za njegov opstanak. 
Predlagala je i da iznajmi stan blizu dece u Mersinu, ali su joj savetovali da to ne radi, jer to mnogo košta.

Slavica još jednom naglašava da su joj i zvanični organi Srbije savetovali da ne ide u javnost, da ćuti, da se ljudi iz turske ambasade ljute i da joj prate Fejsbuk i da ih ona diskredituje. 
Ona kaže da nikada nikoga nije uvredila i da samo želi da se sve što pre završi i da joj se vrate deca. Da će sve preduzeti da joj deca budu vraćena. Kaže i da je klupko počelo da se odvija posle njenog prvog gostovanja u emisiji Život priča i da su Turci ekspeditivno odgovarali na svaki mejl, da su u svakom momentu ovde znali šta se dešava, gde su deca i šta rade.

Ali, da je takođe opet dobijala preporuke da više ne ide u javnost i da je valjda svesna šta radi. Govorili su joj iz MIP da će se sve srediti.
Slavica živi u strahu da neće svoju decu videti, da će ih otac nasilno udati, da će je deca zaboraviti. Ipak, Slavica kaže da je ponovo u javnosti jer više nema šta da izgubi, jer svoju decu više ni ne čuje, ne viđa, ne zna gde su.

Ovo je, kaže, jedini izlaz da se nešto pokrene, da naša država pokrene Interpolovu poternicu. 
“Ja sam broj predmeta, ja to razumem“, kaže Slavica. “Ko ima svoju decu ode kući i sa svojom decom ode da spava. A ja sam neki broj i spavam sa medvedom svog sina i tražim poznati miris. Oni pogledaju svoju decu i odu da spavaju.“ 
“Ja sam majka, a majke su nadljudi, majka ima snage i ne može da bude slomljena. Ja sam ubeđena da će ova emisija poterati njih da mi nađu decu i da će ih dovesti meni. Ja još uvek mislim da imam samo Srbiju da mi u tome pomogne..."

CELU EMISIJU "ŽIVOT PRIČA: STRAH, NADA I PROCEDURE" MOŽETE DA POGLEDATE OVDE

Izvor: Prva/B92

Učionica baš kao i svaka školska, jedina razlika je što ovde ne sede prvaci već osuđenice Kazneno-popravnog zavoda. 
“Učila sam matematiku i srpski, ja ništa nisam znala, ni slovo 'a'. Drago mi je zbog toga što sam naučila pošto mi je muž bio u Zabeli, a ja nisam znala da mu pišem pismo“, kaže zatvorenica Mara Radu dodajući da sada konačno mogu da se dopisuju. 
Zatvorenice-učenice deo su projekta Ministarstva prosvete i Ministarstva pravde u okviru kojeg osuđenici u zatvorima pohađaju osnovnu školu. 
“Drago mi je što sam danas dobila svedočanstvo. Ovo je za mene veliki uspeh u životu. Ja nisam imala roditelje da me izvedu na pravi put, pa sam stigla ovde“, kaže još jedna zatvorenica Alisa Hrustić. 
Učiteljice, koje dolaze iz požarevačke Osnovne škole "Sveti Sava“ bez dileme su prihvatile poziv. 
“Mi ne znamo ništa o njima, niti smo pitale, niti nam je neko rekao tako da je nama to još jedna otežavajuća okolnost jer kad dobiješ učenika ti znaš o njemu nešto, a ovde ne. Ovo je nešto drugo i specifična situacija kada je zatvor u pitanju“, kaže učiteljica. 

Tako je govorio Andrić...

Čovek koji ne voli nije sposoban osetiti veličinu tuđe ljubavi, ni snagu ljubomore, ni opasnost koja se u njoj krije.

Ljubav, kad je iskrena i duboka, lako prašta i zaboravlja.

Velika, prava ljubav pokazaće svoju snagu samo onda ako uspe da od dvoje ljubavnika, slabih ljudi, načini stvorenja koja se ne boje ni promena, ni nesreća, ni rastanaka, ni bolesti, ni života ni smrti.

Život bez radosti, pokreta i novine i nije život nego golo postojanje, robovanje životu.

Kroz život treba prolaziti sa osmehom stjuardese koja zna da sa avionom nešto nije u redu.

Mnogi imaju neki nesvršen račun sa životom, ali pri tom život je uvek njihov dužnik.

Rana koja se krije, sporo i teško zarasta.

Za život treba mnogo napora i za svaki napor nesrazmerno mnogo hrabrosti.

Smisao i dostojanstvo puta postoje samo utoliko ukoliko umemo da ih nađemo sami u sebi.

Da je ćutanje snaga, a govorenje slabost, vidi se po tome što starci i deca vole pričati.

Čudno je kako je malo potrebno da budemo srećni, i još čudnije: kako nam često baš to malo nedostaje!

Što ne boli – to nije život, što ne prolazi – to nije sreća.

Ljudi male pameti retko se boje da ne budu dosadni.

Zloba i dobrota jednog naroda su produkt prilika u kojima on živi i razvija se.

Nisu svi ljudi tako rđavi kao što to rđav čovek misli.

Razgovora i saveta ima uvek, osim onda kad nam je to najpotrebnije.

Ljudi koji sami ne rade i ne preduzimaju ništa u životu lako gube strpljenje i padaju u pogreške kad sude o tuđem radu.

Žena stoji, kao kapija, na izlazu kao i na ulazu ovoga sveta.

Ukusno skrojenim i vešto upotrebljenim naborima svoje haljine, žena je osvojila više muških srdaca nego svojom razgolićenošću i svojim slobodnim ponašanjem. To često zaboravljaju i žene same i njihovi krojači.

Svaka žena ima svoju unapred određenu dozu suza koju mora u toku svog života
da isplače.

Priča o Andriću

Osnovnu školu Ivo Andrić završio je u Višegradu, a Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu, u Sarajevu.

U oktobru 1912. započinje studije u Zagrebu, odakle prelazi u Beč, gde sluša predavanja iz istorije, filozofije i književnosti. Zbog slabih pluća i čestih zdravstvenih problema, pisac uskoro napušta prestonicu Austrije i nastavlja studije u Krakovu.

Andrić je kao gimnazijalac bio pripadnik pokreta "Mlada Bosna" i borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda iz Austrougarske monarhije.

Zatečen Prvim svetskim ratom, ubrzo napušta studije, vrativši se u Split, gde ga policija hapsi i odvodi u tamnicu - prvo u Šibenik, a zatim u Maribor, nakon čega mu je određen kućni pritvor u Ovčarevu, iz kog prelazi u Zenicu.

Pisac je studije završio u Gracu. U junu 1924. godine odbranio je doktorsku tezu "O razvoju duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine", a dve godine kasnije postao vanredni član Srpske kraljevske akademije u Beogradu. Njen redovni član bio je od 1939. godine.

Andrić je iza sebe ostavio bogat književni opus. Svoju književnu karijeru započeo je kao pesnik - prvi književni rad, pesmu "U sumrak", objavio je 1911. u "Bosanskoj vili". Tokom boravka u mariborskoj tamnici intenzivno piše prozu, a 1918. sledi delo “Ex Ponto”.

Posle Prvog svetskog rata Andrić se zaposlio u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu. Služba ga je u ranoj fazi odvela u poslanstva u Vatikanu, Trstu, Bukureštu, Gracu.

Radio je u diplomatskoj službi Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, a zatim Kraljevine Jugoslavije, i u Rimu, Marselju, Parizu, Briselu, Ženevi, Madridu i Berlinu.

To je period plodnog literarnog stvaralaštva i tada objavljuje zbirku pesama u prozi "Nemiri" i pripovetke "Ćorkan i Švabica", "Mustafa Madžar", "Ljubav u kasabi", "Most na Žepi", "Jelena, žena koje nema".

Uoči Drugog svetskog rata - 1939. godine, zbog nesaglasja sa politikom vlasti u Beogradu, napustio je ambasadorsko mesto u Berlinu, vratio se u Beograd i posvetio pisanju.

Književnu veličinu i priznanje u svetu Andriću je doneo prozni opus: romani "Travnička hronika", "Na Drini ćuprija" i "Gospođica", nastali 1945. godine, kao i roman "Prokleta avlija" iz 1954. godine.

Za roman "Na Drini ćuprija" pisac je krajem 1961. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost. Andrić je prvi i do sada jedini pisac sa ovih prostora koji je odlikovan tim najvišim književnim priznanjem.

Ivo Andrić je umro na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu 13. marta 1975. godine. Sahranjen je u Aleji velikana na beogradskom Novom groblju.

U času smrti imao je nepune 83 godine, a u Andrićevoj beležnici je ostao zapis: "Pomisao na smrt izaziva, već sama po sebi, kod čoveka strah. A kod književnika i svakog 'javnog radnika' dolazi uz to još i odvratnost od glupih i neiskrenih nekrologa koji nas čekaju".

Na osnovu testamentarne volje pisca, 1976. godine osnovana je Zadužbina Ive Andrića, koja i danas vodi brigu o piščevoj književnoj baštini. Zadužbina svake godine dodeljuje Andrićevu nagradu za najbolju pripovetku ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku.

Izvor: Tanjug

Zamršena životna priča boginje narodne muzike Silvane Armenulić, osim zaslepljujuće slave i tragične prerane smrti u saobraćajnoj nesreći sa mnogo nepoznanica, još krije brojne istine o drugim zvezdama sa kojima joj se povremeno ukrštao put, ali i elemente šekspirijanskih zapleta, idile ruskih bajki, mračnih tokova svesti psihohorora i munjevit, iznenadan kraj...

Rođena je u Doboju 18. maja 1939. godine kao Zilha Barjaktarević, ćerka Hajrije i poslastičara Mehmeda Barjaktarevića. Bila je jedno od desetoro braće i sestara, ali u dobojskoj Gornjoj mahali život nije bio nimalo lak. Još kao mala obolela je od tada smrtonosne difterije i samo je čudom uspela da preživi, ali njen mlađi brat Hajrudin nije. Njihovom ocu ponestalo je snage da to sve izdrži. Odao se alkoholu, zapostavio porodicu i praktično sav teret othranjivanja i izvođenja devetoro dece na put prepustio njihovoj majci Hajriji.

- Bili smo jedno drugom do uva i majka nas je, kad bi je pitali za naša imena, na prste nabrajala. Kako je sastavljala kraj s krajem, još ne mogu da shvatim. Sve je morala da meri kroz onaj vražji broj devet: devet kaputa, devet obroka, devet pari cipela... Zato sam maštala o danu kad ću joj se skinuti s vrata – pričala je Silvana kasnije kad je postala velika zvezda.
Zilha se upisala u osnovnu školu 1947. godine. Njen talenat za muziku bio je uočljiv nastavnicima, pa je počela da svira mandolinu, a ubrzo i da peva.
To je za nju predstavljalo priliku za bekstvo iz života koji nije želela jer se otac nije treznio, a majka je smatrala da je dovoljno to što je naučila da čita i piše, a posle toga treba da se uda. Pesma je delovala kao spas i mogućnost preokreta.
Sa šesnaest godina Zilha se odselila kod svoje tetke u Sarajevo.

Iako maloletna, počela da peva po kafanama na Ilidži. Ubrzo ju je zapazio harmonikaš Ismet Alajbegović Šerbo, koji je, oduševljen njenim glasom, hteo da je priključi svom orkestru. Pošto je bila maloletna, za to joj je bilo potrebno odobrenje roditelja. Oni su se isprva tome protivili, jer u to vreme profesija kafanske pevačice nije predstavljala neko prestižno zanimanje.

Ipak, Zilha nije mogla da ide putem koji su joj oni odredili i to su ubrzo shvatili. Pa neka bude pevačica kad baš hoće, rekao je na kraju njen otac koji je u to vreme već bio digao ruke od svega. Tako je u kafani Topola na Ilidži počela karijera najveće zvezde u istoriji jugoslovenske novokomponovane narodne muzike.

Pevanje po kafanama uopšte nije ugodan niti bezopasan posao, posebno za vrlo mladu devojku bez iskustva. U opis tog radnog mesta spadaju i dim, pijanci, tuče, vulgarna dobacivanja i na momente preteća atmosfera. Da bi njen mladi duh opstao u tom teškom vremenu socrealizmu, Zilha je uzela ime svoje omiljene romantične filmske junakinje.

Strastvena, zgodna i američki drska radnica na plantažama pirinča na severu Italije, koju je u filmu Gorki pirinač tumačila zanosna glumica Silvana Mangano, bio je lik u koji se Zilha sklonila kako bi nastavila da sanja velike snove.

- Danas se naježim kad uđem u kafanu. Trebalo je izdržati neprijatnosti i poniženja. Ko nije bio među pijancima, ne zna koliko je to strašno. To govorim ja koja sam pevala u boljim lokalima, mogu da zamislim kako je onim pevačicama u raznim prčvarnicama gde ih većina gostiju gleda i sluša bez poštovanja – priznala je kasnije Silvana.

Pre nego što će se mlada pevačica proslaviti u Beogradu i u čitavoj zemlji, nastupajući u Leskovcu 1958. godine spazila je na klupi ispred hotela promrzlog mladića. Prišla mu je i zapodenula razgovor s njim. On joj je otkrio da je došao sa sela u potrazi za poslom, ali nije ga našao. Nije imao novca da se vrati kući, a nije imao ni gde da spava. Pošto se i sama uspinjala trnovitim putem, Silvana je u potpunosti saosećala sa momkom i ponudila se da mu pomogne koliko može: zamolila je upravnika hotela da nesrećnom mladiću nađe bilo kakav posao i smeštaj. Kad se uzmu u obzir njena harizma i šarm, nije čudo što joj je odmah izašao u susret. Neizmerno zahvalan, taj momak počeo je da se druži sa muzičarima i povremeno bi s njima, na Silvanin nagovor, čak  otpevao neku pesmu.

Ime mu je bilo Toma, a prezivao se Zdravković. Ona je tada imala 19 godina, on 20. Kasnije, kad je već postao najtraženiji folk kantautor i pevač, upravo je on za Silvanu napisao pesme koje su je proslavile na čitavom Balkanu. Između ostalog i hitove Šta će mi život, koju i dan-danas u kafanama neprekidno naručuju svi kojima srce pati i koje duša boli.

Godinu dana nakon boravka u Loznici, Silvana je konačno stigla u Beograd. Prvo je nastupala u hotelu Bristol sa orkestrom Jovice Marinovića, u kojem je pevač istovremeno bio i bubnjar, a zvao se Predrag Gojković, zvali su ga Cune. Potom je, posle kratkih i efikasnih pregovora, dospela u hotel Grand, koji se smatrao predvorjem slave. To nije bilo slučajno: u Grandu je svirao kompozitor Aca Stepić koji je Silvanu čuo još u kafani Topola na sarajevskoj Ilidži. Još tada joj je prorekao veliku karijeru i videvši je ponovo, nagovorio je direktora hotela da je dovede ne pitajući za cenu. Nagovaranje nije bilo posebno teško pošto je, osim glasa, i Silvanina lepota bila opojna.

Osim brojne i verne publike, nastupi u Grandu doveli su je do još jedne ozbiljne prekretnice u životu. Iako je tokom večeri kad je ona pevala sala bila prepuna, nije mogla a da ne zapazi jednog naočitog mladića koji je, za razliku od svih ostalih koji su se nalivali alkoholom, sve vreme pio sok od maline. Sedeo je sam i, kako je Silvana kasnije opisala, venuo. Kad su članovi orkestra počeli da joj skreću pažnju da se momak ozbiljno zaljubio u nju, saznala je da je student prava, poznati teniser, član reprezentacije Jugoslavije i da potiče iz gospodske beogradske porodice.

Ime mu je Radmilo Armenulić. Poučena lošim iskustvom iz ranijeg kafanskog života, nasrtljivcima i jednokratnim donžuanima, Silvana isprva nije htela da se upliće ni u kakav odnos. Međutim, iz večeri u veče Radmilo joj je sve više privlačio pažnju. Osim dobrog izgleda, besprekornih manira i aristokratske odmerenosti, sviđalo joj se još nešto: sazrevajući uz brojne pijance i poučena nezaceljenim ožiljcima iz detinjstva zbog oca alkoholičara, bila je fascinirana činjenicom da on nikada ne pije ništa osim soka od maline. Posle nekoliko nedelja, Radmilo je sakupio hrabrost i prišao Silvani.

Već posle nekoliko meseci, u jesen 1961. godine, Radmilo je zaprosio Silvanu. Venčali su se 26. oktobra, bez znanja roditelja. Posle sklapanja braka u opštini, otišli su u kafanu Vidin kapija, da bi posle toga Radmilo odveo suprugu u roditeljski stan. Do tada ju je krio jer je kao jedinac iz bolje beogradske kuće strahovao da roditelji neće prihvatiti kafansku pevačicu za snahu. Međutim, oni su mu samo zamerili što je sve to krio od njih, što je ranije nije predstavio i pozvao ih na svadbu.

Spolja gledano, te prve godine braka izgledale su kao bajka i 1964. godine dobili su ćerku kojoj su dali ime Gordana, po Radmilovoj majci. Takođe, Silvani je bilo izuzetno važno to što njen suprug nije tražio da ona prestane sa kafanskim pevanjem. Međutim, ne postoji savršena idila. Radmilo je ubrzo dobio ponudu da igra u Zapadnoj Nemačkoj kao profesionalni teniser, a godinu dana kasnije u Doboju je preminuo Silvanin otac. Stari Mehmed, ljubitelj pesme i muzike, umro je na samom pragu velike i blistave karijere svoje ćerke.

Prvu ploču Silvana je snimila za Diskos iz Aleksandrovca i sa orkestrom Ilije Spasojevića, u tiražu od čak pedeset hiljada primeraka. To joj je otvorilo vrata radio-stanica, koje su tada bile ono što je televizija bila osamdesetih i devedesetih, ali u isto vreme predstavljalo i potvrdu da više nije kafanska pevačica već estradna umetnica. Prihodi od pedeset hiljada prodatih singlica i tantijeme od emitovanja na radiju bili su veliki, ali to je bio tek mali deo novca koji su narodnjaci zarađivali na koncertima, što ju je tek čekalo.

Tih godina, kad su se izdavači utrkivali u otkrivanju novih zvezda narodne muzike, Silvana je prvo potpisala ugovor sa PGP-RTS, za koji je snimila četiri duetske ploče sa kompozitorom Petrom Tanasijevićem. Ova izdanja doživela su veliki uspeh, ali Silvana je htela više, želela je solo albume. Zato je prihvatila ponudu Jugotona i već početkom januara 1967. u saradnji s Acom Stepićem snimila novi album. Iste godine objavila je još dve singlice sa grčkim pesmama, a sa Aleksandrom Trandafilovićem album izabranih izvornih narodnih i starogradskih pesama. Kao deo Beogradske estrade, u grupi sa Tomom Zdravkovićem, Muharemom Serbezovskim i Ismetom Krcićem gostovala je po gotovo svim mestima tadašnje Jugoslavije. Počela je da učestvuje na festivalima, pa čak i da dobija nagrade. Ipak, nije imala veliki hit, ali tada je presudnu ulogu odigralo staro poznanstvo.

- Prijateljstvo između Silvane i mene trajalo je godinama. Sretali smo se po raznim gradovima i 1969. godine našli smo se u istoj grupi. Tad sam već bio popularan i tražen kompozitor. Silvana je bila na prekretnici. Imala je samo jednu bolje slušanu pesmu, ali ne i hit. Čini mi se da je to bila Nad izvorom vrba se nadnela. Stalno je gunđala kako joj treba prava stvar, da snimi ploču i bude u špici. Pitala me šta da radi, kako da se probije. Insistirala je da joj napišem pesmu. Ali šta? Ja sam uvek bio u nekim romantičnim vezama koje su me inspirisale. Sa Silvanom je bilo teško. Pričali smo danima, bila je nesrećna. Otkrivala mi je detalje iz svog braka koji je bio labilan, naprosto je očajavala. Često mi je govorila: Jao, ovaj život moj! Neka ide sve u đavola, kad mi ništa ne ide od ruke! Nit' brak, nit' ovo, nit' ono... I jednom dok smo se vozili busom na koncert, kažem joj: Znaš šta, to je interesantno, da ti ja napravim pesmu baš kao što ti pričaš, onako kako se osećaš. Onda ćeš bolje pevati – pričao je svojevremeno Toma Zdravković.

Na toj turneji, tokom mnogih putovanja i dugih razgovora, Toma je upoznao sve njene probleme, život, način izražavanja, ušao joj je u dušu. Međutim, baš tad su mu tražili pesmu za Beogradski sabor.

- A ja sam razmišljao o Silvani i onom njenom šta će mi život. I pošto smo imali pauzu, pio sam sa nekim društvom dva-tri dana, totalno sam bio bolestan, umoran i probudio se u hotelu Slavija. Oko devet trebalo je da krenemo na turneju. Onako sav izbezumljen, mamuran, glava mi otpada, siđem, poručim kafu i iz čiste muke uzmem od konobara blokčić za račune i olovku. Mislim, to mi nikad nije bilo teško, sad ću bar da napišem pesmu za Beogradski sabor. Odjednom, shvatim da će pesma Šta će mi život biti odlična i ostavim je za sebe, da je pevam na Saboru. Na turneji Silvana mi je govorila da treba da snimi ploču i u isto vreme postoji šansa da igra u nekoj televizijskoj seriji. A nema pravu stvar ni za ploču ni za seriju. Kad smo se vratili sa turneje, ja sam krijući se malo od nje, otišao u studio da snimim numeru Šta će mi život. Radio Beograd i Estradaspremali su zajedničku ploču sa stvarima koje će biti na Saboru, ali Silvana je čula pesmu baš u tom studiju Pet i počela da me ubeđuje: Dado, molim te, ova je pesma za mene, ti moraš da mi je daš. I šta ću, dam joj numeru. Uostalom, to je bila njena priča, pesma je nastala od onoga što je ona meni pričala. Uzmi, ionako sam je pravio za tebe. Tako je bilo suđeno – otvorio je dušu u jednoj svojoj ispovesti Toma Zdravković

Pesma Šta će mi život, koju je Silvana pevala i u seriji Ljubav na seoski način, prodala je ploču na kojoj se nalazila u 300.000 primeraka. Zvezda je rođena.

Uprkos tome što je konačno postigla ono što je htela, što živi život o kom je jedva smela da mašta kao musava devojčica iz Doboja, u Silvanom oku uvek je bila prisutna senka crnih slutnji.

- Veliki sam pesimista. Bojim se života, budućnosti, onog što će sutra biti. Strepim da li će ga uopšte biti – pričala je u jednom intervjuu 1972. godine.

U leto 1976, Silvana je sa sestrom Mirjanom, koja je takođe postala pevačica, gostovala u Bugarskoj. Videla je to kao idealnu priliku da se sretne sa tada najpoznatijom živom proročicom na svetu, slepom Vangom, jer je godinama imala želju da sazna svoju sudbinu. Zamolila je organizatore turneje da joj obezbede susret sa inače gotovo nedostupnom proročicom. Uspeli su nekako da je provedu kroz masu naroda koja je čekala ispred Vangine kuće i kordon policije koja je tu održavala red. Kad su se našle nasamo, Vanga nije okretala glavu prema Silvani. Posle duge i neprijatne pauze, samo je rekla:

- Ništa, ništa ne treba ni da platiš. Ne želim da govorim s tobom. Ne sada. Idi i dođi za tri meseca. Čekaj! U stvari, nećeš moći da dođeš. Idi, idi, ako možeš dođi.

Silvana je iz Vangine kuće izašla suznih očiju. Nikad se nije vratila.

Anton Pavlovič Čehov je napisao: Ako u prvom činu predstave vidimo pušku okačenu o klin u sobi, ta puška u poslednjem činu mora nekog da ubije. Na Silvaninom zidu nije bilo oružja, ali je obožavala jake i brze automobile. Agresivna vožnja bila je njena pasija. Ipak, pokazaće se da bi te kobne oktobarske noći 1976. godine bilo bolje da je ona bila za volanom.

- Dan je počeo uobičajeno, a Silvana i Mirjana počele su da se spremaju za put. Trebalo je da i ja pođem s njima, ali ostala sam kod kuće da bih pogledala film. Kad su krenule, Mirjana se vratila na vrh stepeništa i poljubila me – pričala je njena sestra Dina prisećajući se poslednjeg pozdrava sa sestrama.

Po dolasku u Požarevac i učestvovanju u javnom snimanju emisije RTV Beograd, Silvana i Mirjana otišle su na otvaranje restorana Lenin bar. Enterijer restorana podražavao je pećinu, pa su sa plafona visili veštački stalaktiti. Dok je ustajala, Silvana je jedan zakačila glavom i osetila oštar bol koji se nastavio i u kasnijim satima, ali i sutradan, kada je trebalo da uz druge zvezde nastupi na završnoj svečanosti Župske berbe grožđa. Sestra joj je masirala glavu, ali bol nije prestajao. Publika ništa nije primetila, ali Silvana je izvela samo četiri umesto osam pesama i kad je sišla sa bine, doslovno se srušila na stolicu držeći se za glavu.

Pošto se malo osvežila, spakovala je stvari u gepek i sela za volan svog forda granade. Pored nje sela je Mirjana. Pevač Ljubomir Đurović pitao ih je da li može s njima, a onda je pritrčao Miodrag Jašarević, gotovo u panici, i zamolio ih da ga povezu pošto će ostali krenuti tek nakon završetka prenosa utakmice Jugoslavija–Španija. Čuvši ovo, Đurović koji je inače neuporedivo bolji vozač od Jašarevića, rešio je da ostane i gleda utakmicu sa ostalima.

- Svi smo bili iznenađeni što je bata Rade seo za volan. On je uvek spavao kad ga je neko vozio, stalno je bio umoran i neispavan. Takođe, bio je plašljiv i loš vozač. Silvani je verovatno bilo mnogo loše kad je njega naterala da vozi – pričao je kasnije muzičar Ljubiša Pavković

Prema rekonstrukciji nesreće, na ravnom putu ford granada kretao se brzinom od oko 150 kilometara na sat, a onda je iznenada počeo da prelazi u levu, suprotnu kolovoznu traku i usledio je sudar. Vozač kamiona iz daljine je video farove kako mu se brzo približavaju, ali je pomislio da će se mimoići. Shvativši da će doći do sudara, počeo je da koči, ali bilo je kasno. Desna strana forda granade takvom silinom zakucala se u kamion da mu je kompletno izvalila prednji desni točak, poluosovinu i podvukla se pod njega.

- Nikad nisam čitala izveštaj sa obdukcije. Čitala su ga moja braća koja su mi rekla da ja to ne uradim. Mirjana je bila u šestom mesecu trudnoće kad je poginula – izjavila je kasnije Silvanina i Mirjanina sestra Dina.

U kanalu pored puta nađena je polomljena violina, a Silvanina smrt je za sobom ostavila brojne misterije. Na primer to da su u vreme kad je već uveliko trebalo da budu u Beogradu, bili tek na pola puta.

- Uvek mi je teško kada moram da pričam o njenoj pogibiji. Prihvatio sam ono što je pisalo u policijskom izveštaju, a posle su mi rekli da je možda i ona bila za volanom. Sve te priče koje se vezuju za njenu smrt smatram kafanskim. Na svaku godišnjicu Silvanine smrti idem na njen grob, a nekad odem i bez nekog formalnog povoda. I naša ćerka Gordana uvek sama posećuje majčin grob, ne voli da ide kada je gužva. Nerado o tome govori, što je razumljivo, jer je imala samo 12 godina kada je Silvana poginula. Postavio sam na grobu dva bela goluba od mermera. Pamtim je kao osobu koja je bezgranično bila hrabra. Ničega se nije bojala. Volela je brz život i uzbuđivale su je opasnosti. Jednom je u Nemačkoj zalupila vrata stana, a ključ je ostao s unutrašnje strane. Izašla je na sims širok oko 40 centimetara po kome je, na visini od dvadeset metara, obišla kuću i kroz prozor na kupatilu ušla u stan. A kao supruga i drug bila je nežna, pažljiva i blagodarna – rekao je Radmilo Armenulić.

On ističe da i danas rado sluša Silvanine pesme i ima celu kolekciju njenih ploča. Sluša ih i sa svojom sadašnjom suprugom Mirom Pejić, s kojom se venčao tek pošto se njegova i Silvanina ćerka Gordana udala.

- Sve njene pesme su lepe, ali uvek volim da čujem Nad izvorom vrba se nadvila, prvu numeru koju je snimila i, naravno, Šta će mi život, koju je Toma Zdravković napisao i komponovao u našoj kući.

Nema tog čoveka koji će reći da je smrt stigla prekasno ili na vreme, ali u slučaju tragične sudbine Silvane Armenulić, nikad prežaljene boginje narodne muzike, taj trenutak zaista je došao prerano. Iako je poslednjih godina svog života odavala utisak osobe koja naslućuje skori kraj, njena priča kao da je ostala da lebdi neispričana. Kao da je bilo još mnogo toga što je trebalo da se desi, ali nije. Verovatno se baš zbog toga Silvanino ime i dalje neprekidno pominje, a odjek njenih besmrtnih pesama ostaje u kafanama čak i kad poslednji pijanac plati račun i ode kući.

Veća od Holivuda

Postoji anegdota kako je, već kao velika zvezda koja je odavno zaboravila kafansko muziciranje, Silvana sa društvom došla na večeru u Skadarliju i tu, na mestu gde je počela svoj put, odmah se stvorila ogromna gužva. Kuvarice su izvirivale, orkestar je zasvirao tuš, konobari su prestali da služe. Slučaj je hteo da se u tom trenutku u Skadarliji pojavi tadašnji holivudski superstar Kirk Daglas. Seo je i zapanjio se: niko ga nije ni pogledao. Svi su bili oko stola neke smelo dekoltirane plavuše. Tada se pojavio još jedan čovek sa foto-aparatom i pogledom pitao Daglasa da li sme da ga fotografiše. Ovaj mu je, konačno zadovoljene sujete, odobrio. I nakon što je blesnuo blic, neznani fotograf prišao je stolu, zatražio pare i ostavio cedulju da se slike za tri dana mogu podići u toj i toj fotografskoj radnji.  

Instinkt za slavu

- Silvana Armenulić svesna je svoje vrednosti, veličine i popularnosti, pa zato kad zađe među ljude ili instinktivno oseti da je vrebaju kamere, zabaci glavu i isturi gornji deo tela. Volela je da u novinama čita o sebi, a reditelj Fadil Hadžić, koji joj je dao glavnu ulogu u svom filmu Lov na jelene, zvao ju je ženski Klej iz Doboja i kad se hvali, ona to čini s razlogom – pisao je svojevremeno Pero Zlatar o svom susretu s njom.  

Dramatična igra sudbine  

– Na dan nesreće trebalo je da putujemo na zajednički koncert, ali ja sam se se prvi put u karijeri uspavala. Za njenu smrt saznala sam od novinara koji su me probudili u dva sata noću da me pitaju za komentar povodom tragedije. Počela sam da se tresem i gledala u sto na kome su bili plakati na kojima smo bile nas dve. Odmah sam popila sedativ i dugo nisam mogla da se pomirim sa istinom. Od tada nikada više u životu nisam sela za volan – ispričala je Lepa Lukić o trenutku kad je saznala za Silvaninu smrt.

Pogledajte šta su Explozivu ispričali Silvanina ćerka Gordana i prijatelji pevačice koje nema već četiri decenije.

Izvor: Story