Potrebno je sakupiti 190 000 evra za lečenje ovog dvadesetdevetogodišnjaka da bi u Izraelu dobio novu šansu za život. Sakupljeno je 80 000, što znači da nedostaje još 110 000.

Dejana Bačko, devojka bez ruku, a sa najlepšim osmehom na svetu. Devojka kojoj je majka govorila "Digni glavu, idi uvek napred". Bila je devojčica koja je krenula u školu zahvaljujući učiteljici. Jer roditelji njenih drugara nisu dozvoljavali deci da idu sa njom u razred. Dejanu Bačku je mama naučila da sve radi levom nogom. Tako da, kad zinete da nekoga iskritikujete rečenicom "uradio si ovo levom nogom", ujedite se za jezik. Jer Dejana Bačko sve radi levim stopalom. Ne može samo da zakopča pantalone i da namesti kosu. To za nju čine brat i mama. 

Imala je pet godina kada je počela da uči da živi samostalno. Učila je da se obuče, da opere zube, da namesti krevet, obavlja kućne poslove. Dejana se oblači, šminka, jede, piše, živi... levom nogom. "To kako si ti stavila ajlajner levom nogom, ja ne bih uspela ni desnom rukom", rekla joj je Tanja.

I da znate, Dejana levom nogom obavlja većinu životnih potreba spretnije nego mi rukama. Kažu joj da ima lep nogopis. Duhovita je. Pametna. Lepa. Talentovana. Talentovana da živi i da u životu uživa.

Dejana Bačko je studentkinja Akademije umetnosti. Želi da bude slikarka. Na putu do priznate umetnice, Dejana je skrenula na savate boks, a posle je odlučila da trenira tekvondo. Pitali su je kako će. Rekla je: "Nogama". Cilj su joj Olimpijske igre u Tokiju. Probala je da igra fudbal i stoni tenis. Bila je fotomodel u Grčkoj. 

Ovo je čudesna, inspirativna, poučna, dirljiva, snažna priča o devojci koja sve radi levim stopalom! Njena krila vode je do neslućenih visina. Nama, smrtnicima sa svim ekstremitetima, lenjima, mrzovoljnima, bez cilja, bez ambicije. Ako se sad ljutite, ljutite se. Nemojte ni slučajno da se pokrenete i da preuzmete život u svoje ruke. Nego nastavite da sve radite levom nogom.

Ako vas nije sramota. 

Celu emisiju gledajte bez daha OVDE

U 27. godini, Dijana je počela svoju protiv invazivnog karcinoma materice.

Gostujući u emisiji 150 minuta, ova devojka nam je dala lekcije koje nikada ne bismo smeli da zaboravimo!

Dijanina borba traje i danas, ali ona svojim optimizmom i osmehom pobeđuje svaki dan. 

Dijana je govorila o tome kako se osećala kada je saznala dijagnozu, o podršci svog emotivnog partnera, porodice, prijatelja... 

Zašto nije plakala kada je saznala dijagnozu, pa čak ni kada je utvrđeno da ima metastaze...

Pogledajte...

- Mnogo je human i dobar, pomaže drugima, zato ga volim, rekla je Dejana u emisiji Tanje Vojtehovski "Život priča". 

Novak je snimio poruku za nju kada je čuo koliko ga poštuje, a dok je Dejana gledala i slušala potekle su i suze radosnice. On joj je rekao da je za sve ljude upravo ona inspiracija i da se i on divi njenoj volji i trudu.

Pogledajte dirljivu poruku koju je Nole poslao ovoj neverovatnoj decojci (poruka je na 17:31 minut)

Korisnik pod imenom “Organic_crystal_meth” (organski kristal met, odnosno jedna vrsta težih droga) dete je porno-zvezde, a njegova izjava šokirala je čitaoce: "Saznanje da sam dete porno-zvezde nije teško, ali saznanje da sam začet 'gengbengom' i da nikad neću sa sigurnošću znati ko mi je otac malo je teže", napisao je. 

Drugi korisnik je podelio ispovest: "Moja mama je bila profesionalna domino dama godinama. Danju seksualni terapeut, noću domina. Možda je to isto? Obavljao sam većinu poslova po kući, osim pranja veša. Nije mi dopuštala da uđem u podrum, ali naravno da sam se ušunjao tamo. Naš podrum bio je tamnica. Šipke, zidovi puni igračaka i alata, kanapi... Osetio se miris tamjana i još nečega što nisam prepoznao u to vreme. Ponekad je imala klijente kad sam ja bio kod kuće, ali imali smo znak. Pre nego što bih ušao u kuću proverio bih poštansko sanduče, tamo je ponekad bila koverta s mojim imenom, novcem i vremenom kad bi trebalo da se vratim kući. Uzeo bih novac i otišao u knjižaru u ulici, gde bih naručio sendvič u njihovom restoranu i pisao domaći u kafiću. U početku mi nije smetalo, ali kako sam odrastao počeo sam da shvatam da to baš nije najbolje rešenje za mene i da nije baš sigurno. Nekoliko puta je zaboravila da mi ostavi kovertu pa sam ušao u kuću i uhvatio... zvukove iz podruma. Ponekad to ne bi bio klijent nego samo neko s kim je htela da ima seks. Nažalost, nekoliko puta sam uhvatio mamu nagnutu nad različitim komadima nameštaja u našem dnevnom boravku, ali to je bilo u njeno privatno vreme, ne tokom posla. Znala je i da mi otvori vrata u svojoj uniformi kad bih došao kući, često sam je viđao golu i nije se stidela toga. Nisam znao da je to što radi čudno, samo da se o tome ne priča. Ponekad sam popodneva nakon škole provodio u kafiću, a ponekad sam smeo da dođem kući. Ne znam je li se time bavila zbog novca ili je to volela, bila je jako otvorena oko seksa, ali veoma čudna u drugim područijima života". 

O režiji porno filmova sam sve naučila od svog oca 

"Napokon nešto na šta mogu da odgovorim. Moj tata je bio režiser pornića, nadam se da se to računa. Iskreno, nisam naučila mnogo o pornićima (većinu sam naučila na iste načine kao i drugi), ali sam znala puno o svetlu, šminki, kameri i zvuku. Pornići imaju daleko rigoroznije uslove osvetljenja od drugih žanrova, jer kad su ljudi bez odeće morate ih prikazati što privlačnijim. Izvor svetlosti uvek je gore i oko 30 stepeni levo ili desno od glumaca, dok za BDSM vrstu pornića važi drugačije. Na bradi glumice će uvek biti hajlajter, čime se uz dobro konturiranje lica, odvlači pažnja s mana, poput velikog čela ili širokih ramena. Svetlo se usmerava na gornji deo grudi, dok donji deo ostaje tamniji, čime se stvara utisak dubine. U pornićima je teško uhvatiti samo zvuk koji želite, bez šuštanja ili cviljenja, to se snima u postprodukciji i montira. Svaka porno zvezda nosi peviše šminke, čak i korektor na penisu koji skriva vene", opisala je LiedAboutMyExpertise. 
Korisnik pod imenom Jamman751 napisao je: "Živeo sam u siromašnon kraju i mama jednog mog prijatelja izvodila je porno šou pred kamerom da bi zaradila. Bila je stvarno otvorena oko toga i prilično je dobro zarađivala. On se nikad nije zamarao time niti se stideo svoje mame, ali očigledno su ga svi zezali u školi oko toga. Klinci su čak otvarali profile na stranici i tražili od nje da radi neke stvari pred kamerom, on im je samo zahvaljivao na novcu koji su tako ostavili. Tog klinca nisu mogli da unište". 
Hopped tvrdi: "Bio sam tako ljut kad sam saznao da mi je mama porno-zvezda. Podivljao sam i počeo da udaram pesnicama u zid i slomio obe ruke". 
"Išao sam u istu školu u koju su išli sinovi Pamele Anderson. Bio sam u školi s jednim od njih (Brendonom), ali sam maturirao pre drugog, Dilana. Kako je to bio internat, bili su smešteni u zgradu za momke i naravno, to se spomenulo. Nemam pojma kako su to podnosili, oni su bili potpuno normalni momci koji su jednostavno bili sinovi Pamele Anderson. Mislim da možete da se pomirite s tim da je prošlost vaših roditelja njihova prošlost i da ne utiče na vašu sadašnjost i budućnost", tvrdi SianM10.

„Niko u bučnijem veku nije govorio tiše a da se čuo dalje. Niko nije govorio manje a da je rekao više. Niko u bezočnije vreme nije duže i spokojnije gledao istini pravo u oči. Niko se za svoju slavu nije grabio manje.“

Tako je akademik i pesnik Matija Bećković uobličio misao i ljubav srpskog naroda o omiljenom patrijarhu Pavlu.

11. septembra 1914. godine, u selu Kućanci kod Donjeg Miholjca u Slavoniji rođen je Gojko Stojčević, budući patrijarh srpski. Na tron Srpske pravoslavne crkve stupiće 1990. godine kao 44. vrhovni poglavar u istoriji.

Bio je patrijarh srpski do smrti 15. novembra 2009. godine.

Prema želji izraženoj u testamentu, sahranjen je u manastiru Rakovica. Iako SPC još nije proglasila patrijarha za svetitelja, to koliko ga je voleo narod i koliko i danas redovno posećuje njegov grob, govori o tome da Srbi i danas osećaju, vole i mole patrijarha Pavla kao sveca.

Tako je govorio Pavle

- Da je Bog hteo da čovek puši, ugradio bi mu odžak.

- Čuvajte i neprijatelje svoje i molite se za njih jer ne znaju šta rade.

- Čuvajmo se od neljudi, ali se još više čuvajmo da i mi ne postanemo neljudi.

- Pozvani smo da činimo saglasno svome zvanju, onoliko koliko možemo i koliko nam je Bog dao. Ni manje, ni više, a ono što mi ne uspemo da učinimo, to ostaje da učini Gospodin i nadopuni naše nedostatke.

- Čovek ne može birati vreme u kojem će se roditi i živeti. Od njega ne zavisi ni od kojih roditelja, ni od kog naroda će se roditi, ali od njega zavisi kako će on postupati u datom vremenu: da li kao čovek ili kao nečovek, bez obzira na to u kojem narodu i od kojih roditelja.

- Da je i svima nama, kao ljudima i hršćanima, jasno načelo da “zlo dobra donijeti neće”, da je “krv ljudska hrana naopaka”, stvari bi išle srećnije.

- Kad se čovek rodi, celi svet se raduje, a samo on plače. Treba živjeti tako da, kad umre, celi svet plače, a samo on se raduje.

- Nama je bolje da nestanemo kao ljudi, nego da opstanemo, biološki da preživimo kao zločinci i neljudi.

- Naša je obaveza da pomažemo bližnjem u nevolji, ali ne čineći pri tom nikakvo nasilje, jer svako je slobodan da izabere da li će da krene putem spasenja.

- Smirenost je dakle, braćo i sestre, majka sviju evanđelskih vrlina, jer se Bog gordima protivi, a smirenim daje blagoslov.

- Prava vernost je ona koja je razumna, evanđelska, kao ova koju je pokazao Spasitelj.

- Mrtav je pred Njim onaj koji je grešnik, koji se ne kaje i koji u Njega ne veruje.

- Mnoge majke, koje nisu želele da imaju više od jednog deteta, danas čupaju kose i gorko ridaju nad izgubljenim sinovima, u ovim ratnim sukobima, proklinjući često Boga i ljude, ali pri tom zaboravljajući da optuže sebe što nisu rodile još dece da im ostanu kao uteha.

- Kada je sujeta prisutna onda dolazi do gordosti, svađe. Nije nesreća što mi imamo suprotna gledišta, jer se stvar mora sagledati sa više strana.

- A pred našim duhovnim očima da nam je sloga i evanđelska ljubav i da ih uzajamnim praštanjem čuvamo kao zenicu oka. Onome, pak, ko nas zlurado zapita ko je ovde ostao pobednik, a ko pobeđeni da znamo i mirno i jasno i sebi i njemu odgovoriti: Ovde su se srela braća koja su to bila i ostala.

Izvor: Blic, 24sata, Edukacija.rs

Devojka koja je trebalo da izabere pobednika sa kojim će izaći na "dejt", ne samo da nije pojma imala ko je Alkala, već je upravo njega izabrala uprkos njegovim neobičnim odgovorima tipa "Ja sam banana. Oguli me!".
Na sreću, posle prvog izlaska, Šeril je prkinula svaki kontakt sa Alkalom, za kojeg je rekla da je bio jeziv i da ju je plašio.
Koliko je samo bila u pravu...

Detektivi iz odeljenja za ubistva Hantington Biča u Kalifroniji su 26. jula 1979. godine pronašli na stotine fotografija neidentifikovanih žena u pretincu u Sijetlu koji je pripadao čoveku po imenu Rodni Alkala. Oni su istraživali ubistvo dvanaestogodišnje Robin Samsou, koja je mesec dana ranije viđena kako priča sa Alkalom. Njene minđuše pronađene su u pretincu zajedno sa fotografijama.

Alkala je osuđen na smrt 8. maja 1980. godine, ali je uspešno uložio žalbu na presudu 1984. godine, tvrdeći da je uključivanje prethodnih osuda u ovaj slučaj uticalo na odluku porote.

Njegovo naredno suđenje 1986. godine takođe je bilo poništeno zato što sudija "nije dozvolio odbrani da razvije i predstavi dokazni materijal povodom ključnih tačaka u slučaju".

Alkala je najskorije osuđen u martu 2010. godine i ponovo je dobio smrtnu kaznu.

Uprkos poteškoćama da se njegove presude održe, niko nije mnogo sumnjao u to da je Alkala plodni ubica.

Na tri suđenja između 1980. i 2010. godine dokazano je da je ubio sedam mladih žena, a detektivi tvrde da taj učinak nije kompletan. Zastupajući tu teoriju, Policijska služba Hantington Biča je na kraju poslednjeg suđenja javno objavila Alkaline fotografije, nadajući se da bi bar neke od na stotine žena mogle biti identifikovane ili potvrđene kao nestale.

"Šačica žena (manje od 30) javila se da je pozirala za te fotografije", saopštio je detektiv Patrik Elis. "U njegovoj zbirci su se našle koleginice, drugarice sa studija, devojke, članice porodice i nepoznate žene, ali je manje od deset njih priznalo da ga lično poznaje."

Uprkos tome što su od 2010. godine dobili na stotine poziva, Elis priznaje da nijedna od žena nije bila povezana sa slučajem nestalih osoba. Policijska služba Hantingtona Biča je od tada uklonila identifikovane žene sa svog sajta, ostavivši samo neprepoznate slike, a slučaj je ostao delimično otvoren.

Rodni Alkala je rođen u San Antoniju, u Teksasu, 1943. godine, ali se preselio u Los Anđeles kad je imao 12 godina. Nakon kratke i neuspešne karijere u vojsci (otpušten je zbog poremećaja ličnosti), počeo je da studira primenjenu umetnosti na Univerzitetu u Los Anđelesu i diplomirao 1968. godine, kada je počinio prvi dokazani zločin.

Čovek je za volanom svojih kola video kako namamljuje osmogodišnju devojčicu u auto i pratio ga do njegovog stana u Holivudu. Kad je stigla policija, zatekla je devojčicu silovanu, pretučenu i jedva živu, ali je Alkala nekako uspeo da pobegne. Preselio se u Njujork pod lažnim imenom i upisao se na Univerzitet u Njujorku, gde je studirao pod Romanom Polanskim.

Kao po ironiji sudbine, suprugu Polanskog će naredne godine ubiti Čarls Menson, a sam režiser će nekoliko godina kasnije biti optužen za seksualno zlostavljanje trinaestogodišnjakinje. Ali Polanski je naučio Alkalu da koristi kameru, a ovaj je započeo karijeru kao samoproklamovani "modni fotograf".

"Imao je, što se kaže, dobru žvaku, a to je dobro prolazilo kod devojaka. Mislim da prosečan muškarac verovatno neće prići zgodnoj devojci u baru iz straha da će dobiti dvojku. E, pa on nije zazirao od toga da se obrati bilo kome. Uspevao je da ih nagovori da mu poziraju i to mu je skoro svaki put polazilo za rukom“, ispričao je inspektor Mek.

Tako je i uspeo da nakupi pozamašan portfolio, uključujući portret dvadesettrogodišnje stjuardese iz Njujorka Kornelije Krili, koju je zadavio 1971. godine. To mu je postao modus operandi, što je dovelo do nova tri ubistva: 1977. godine: Elen Huveri (28), Džil Barkomb (18) obe iz Njujorka, i medicinske sestre iz Malibua Džorždije Viksted (27).

Alkala se 1978. godine pojavio u Ej – Bi- SIjevom kvizu Ko će koga, gde je pobedio dvojicu takmičara i osvojio večernji izlazak sa ženom po imenu Šeril Bredšo. To se, međutim, nije desilo jer je Bredšo smatrala da se ovaj ponašao "jezivo" iza scene. Kako je ispričala za CNN 2010. godine: "bio je miran, ali je istovremeno upadao u reč i bio napadan kad god bi mu to palo na pamet. Postao je vrlo odbojan, nepristojan i napadan kao da se trudio da zastraši. Na kraju ne samo da je uspeo da mi se ne svidi, već je i ubedljivo najjeziviji muškarac koga sam u životu upoznala."

Kasnije iste godine Alkala je ubio Šarlotu Lemb (32) a potom 1979. godine i dvadesetjednogodišnju Džil Parento, obe u Los Anđelesu.

I konačno, 20. juna 1979. godine, Robin Samsou je nestala na putu za čas baleta i policija je upala u Alkalin stan gde je pronašla račun za skladišni pretinac u Sijetlu. Alkala se od tada nalazi u državnom zatvoru Sen Kventin.

"Doživeo sam taj slučaj prilično lično", prisetio se Mek, koji je danas u penziji. "Bio sam patroldžija u Hantington Biču kad je Robin oteta. Zapravo, stalno mislim na njihove fotografije — poznatih žrtava. Elen Huver iz Njujorka i devojaka iz Los Anđelesa, kao i naše devojčice iz Hantington Biča. Znate, to je promenilo način na koji sam odgajio svoju decu, šta sam im dozvoljavao da rade. Nakon toga nisam smeo deci da dopustim da idu na plažu."

Među ženama za koje se sumnja da su postale Alkaline žrtve je i Pamela Džin Lembson 819) iz San Franciska. Ona je nestala 1977. godine nakon što je ispričala prijateljicama da ide da se nađe sa fotografom.

Policija kaže da nema DNK dokaze za to, ali opisi svedoka se ubedljivo poklapaju sa Alkalinim profilom. Isto tako, policija iz Sijetla je ubeđena da on stoji iza ubistava dve tinejdžerke počinjenih 1977. i 1978. godine, ali ponovo nema dovoljno dokaza za presudu.

Njegova sposobnost da izbegne presudu često je pripisivana njegovom neobično visokom koeficijentu inteligencije, koji je navodno 135.

Ali Mek misli da je samo imao sreće.

"Razgovarao sam jednom s njim", kaže on."Ima visok IQ, tvrde svi, ali ne mislim da je ni izdaleka toliko pametan kao što misli. Napisao je knjigu po imenu Vi, porota i pročitao sam je, ili sam bar pokušao, a ona apsolutno nije imala nikakvog smisla. Bila je to samo gomila lupetanja. On nije lud, njega je pokretala čista seksualna izopačenost i zadovoljstvo."

Na FB stranici "Help Find Serial Killer Rodney Alcala's Victims" objavljene su fotografije nestalih devojaka, devojčica i žena za koje se smatra da su njegove žrtve. neke su pronađene, neke nisu nikada. 

Izvor: Vice, Newsweek

„Jezik je hranitelj naroda. Dokle god živi jezik, dokle ga ljubimo i počitujemo, njim govorimo i pišemo, pročišćavamo ga, umnožavamo i ukrašavamo, dotle živi i narod: može se među sobom razumijevati i umno sajedinjavati, ne preliva se u drugi, ne propada.

U našijem je narodnijem pjesmama za nas najdragocjenija čistota i sladost našega jezika: kad bi književnici to poznavali, onda oni ne bi kvarili i grdili najveću dragocjenost svoga naroda, svoj narodni jezik, nego bi se trudili naučiti ga iz narodnijeh pjesama.

Ja sam se u pisanju knjiga najviše o tome starao da bi narod srpski uz njih sebe poznao, i da bi kod drugijeh naroda poznat postao.“

U Srbiji je Vuk doživeo tursku vlast, Obrenoviće i Karadjordjeviće (sultane i kraljeve). Kada se razboleo lečio se u Novom Sadu i Budimpešti. Bio je učitelj u Beogradu, carinski službenik u Kladovu, a 1813, ponovnim padom Srbije pod tursku vlast Vuk odlazi u Beč, gde izučava slovenske jezike, latinski i nemački i gde ostaje gotovo ceo svoj život, za čega je sam rekao da je tamo bio potrebniji Srbiji nego da je u Srbiji.
Vuk Karadžić je iza sebe ostavio brojna dela, koja predstavljaju najpotpuniji pregled života srpskoga naroda, njegovo verovanje, običaje, stvaralaštvo i istoriju. To su: "Srpski rečnik", "Srpska gramatika", "Prvi srpski bukvar", Prevod "Novog zavjeta", "Crna Gora i Crnogorci", "Kovčezić za istoriju", "Jezik i običaji u Srba", "Život i običaji naroda srpskoga", "Žitije Ajduk Veljka Petrovića", "Prva godina srpskog vojevanja na daije", "Miloš Obrenović", "Druga godina srpskog vojevanja na daije", "Praviteljstvujušći Sovjet", "Srpske narodne pesme", "Srpske narodne pripovetke", "Srpske narodne poslovice" i druga. 
Vuk Karadžić bio je izuzetno darovitih stvaralačkih osobina, uporan i dosledan.

Uz pomoć Jerneja Kopitara i Jakova Grima ušao je u naučni smisao onoga što je radio. Svojim radom obogatio je srpsku kulturnu istoriju. Uvažavali su ga najveći svetski umovi. Bio je član Petrogradskog društva ljubitelja slovenske književnosti od 1819, Akademija nauka u Petrogradu dodelila mu je Srebrnu medalju za naučne zasluge 1820, Krakovsko učeno društvo izabralo ga je za svoga člana 1820. Bio je gost Grimu i Geteu 1823. i dobio počasnu doktorsku titulu Univerziteta u Jeni 1823. Član je Getingenskog učenog društva od 1825, dobitnik Zlatne medalje Ruske akademije nauka 1842, dopisni član Bečke akademije nauka od 1848, Berlinske od 1850. i Petrogradske od 1851. 
Vuk Stefanović-Karadžić bio je lingvista, pisac, prevodilac, kritičar i polemičar, istoričar, geograf i rodonačelnik srpske etnografske nauke. Tvorac je najsavršenije azbuke na svetu, kojoj su se divili Bernard Šo i mnogi drugi. Prevazišao je prošlost i otvorio vidike budućnosti. Putovao je mnogo, upoznao kulture mnogih naroda i svetu otvorio lepotu i bogastvo usmenog narodnog stvaralaštva. UNESCO je godinu 1987. (dvestota godišnjica rodjenja V.S.K.) proglasio godinom Vuka Stefanovića Karadžića.

Vuk Stefanović Karadžić (1787-1864) je rođen u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice ne bi naudile. Rođen je u Tršiću. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u Loznici, a kasnije u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući.

Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinje. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, svog voljenog prosvetitelja. Ovaj ga grubo otera od sebe i Vuk razočaran odlazi u Jadar i počinje da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića.

Kad je otvorena Velika škola u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo oboljeva i odlazi na lečenje u Peštu. Kasnije se vraća u Srbiju i kada ustanak propada, odlazi u Beč. U Beču upoznaje cenzora Jerneja Kopitara koji mu dalje pomaže u ostvarenju planova. Započeo je svoj rad na reformi jezika i pravopisa i uvođenju narodnog jezika u književnost. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a i u austrijskoj državi, svojim radom stiče prijatelje i pomoć u Rusiji, gde dobija stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić.

Iz staroslovenske azbuke Vuk je uzeo sledeća 24 slova:

A B V G D E Ž Z I K L M N O P R S T U F H C Č Š

Njima je dodao: J Lj Nj Ć Đ i Dž

U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku otografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda.

Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje "Srpskog rječnika" (1818.), drugo, znatno prošireno (1852.), te prevod "Novoga zavjeta" (1847.), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi tzv. hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke:

• izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama;
• prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju;
• i, novoštokavski folklorni purizam, što se očitovalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika.

Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici, apsorbirani grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju "narodnog" pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki.

Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizirao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije.

Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru.

Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića zaslužuje novu analizu savremene antropologije. (Karadžić, V.: Sabrana dela, knjiga XVIII, Prosveta, Beograd 1972.)
Vuk je umro u Beču. Njegove kosti prenešene su u Beograd 1897. godine i sa velikim počastima sahranjene u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića.

Izvor: Srpski kulturni forum

Autorka emisije "Život priča" za PRVA.RS brutalno iskreno i oštro skreće pažnju na posledice takve odluke.

- Ne znam koliko puta do sada je DS predlagala u Skupštini da se usvoji zakon kojim bi se prijavljenim nasilnicima oduzimalo oružje. Dakle, onima koji poseduju registrovano oružje u slučaju prijave za nasilje da im se isto oduzme. Sećamo se svi slučaja kada je Rade Šefer pobio celu porodicu, njih šestoro. On je prijavljen za nasilje neposredno pre masakra, imao je registrovano lovačko oružje koje mu tom prilikom nije oduzeto. I to nije jedan slučaj. Taj predlog da se prijavljenim nasilnicima oduzme oružje već ne znam koji put ne prolazi u Skupštini jer ga vladajuća većina odbija. A odbija ga samo zato što predlog dolazi od opozicije.

Vojtehovski kaže da nije u pitanju ni politička tirada, niti njena politička priča. Pitanje je života, a ona, da ih ima 15, neće moći da shvati da su politički interesi iznad opštih.

- Ja jednostavno ne mogu da razumem, za 15 života neću shvatiti, kako je moguće da se u ovakvim situacijama političko trvenje i suprotstavljenost stavlja ispred opšteg interesa. Ne mogu da razumem da zarad bilo koje stranačke knjižice neko odluči, a taj neko je u prilici da  odlučuje o opštem dobru, da ne digne ruku, ne podrži preko potreban zakon i da ispred opšteg interesa stavlja stranačku pripadnost koja u svojoj osnovi ima demonstraciju sile i osvetu suprotnoj političkoj opciji. Ne mogu da razumem da se ovakva stvar gleda kroz političku prizmu. Ne mogu da razumem kako se osećaju i šta misle, ako uopšte misle oni koji su odlučili da poslušaju partijsku direktivu da odbiju sve što dolazi od suprotstavljene političke opcije, pa makar to bilo nešto što je naša zajednička važnost, važnost za sve građanke i građane ovog društva.

Od početka 2016. godine pa do sredine oktobra ubijene su 34 žene, kaže, a na današnji dan ta brojka je i veća.

- Da je jedna, mnogo je. I previše. A poslanici koje mi plaćamo od našeg poreza, a koji ne usvajaju predlog ovog zakona valjda mirno spavaju.

Kada je Dragana na svet donela kćerku Milicu, brak se pretvorio u pakao. Nenad joj je prebacivao za svaku sitnicu, često joj nije dozvoljavao da spava, a posle prvih batina nije bilo povratka...

Fizičko i psihičko zlostavljanje su se samo pojačavali, dotle da je Dragana udarana čekićem u glavu. Nesrećna žena kaže da ju je jednom prilikom Nenad čak spustio na pod i svojoj kćerki dao čekić u ruku kako bi "čukala" mamu.

Pogledajte u celosti ovu jezivu ispovest koju je zabeležila ekipa emisije EXploziv!

Reč je o projektu prečišćavanja vode zagađene fenolom procesom hidrodinamičke kavitacije.

Za svoj pronalazak, Đorđe je ove godine već osvojio zlatnu medalju na 29. Svetskom prvenstvu mladih naučnika u Rumuniji. A sada ga je nagradila i Svetska organizacija za zaštitu intelektualne svojine.

Svojim projektom Đorđe se bavi od drugog razreda srednje škole sa mentorima kojima je posebno zahvalan.

- Cilj ovog istraživanja je efikasnija i praktičnija metoda prečišćavanja od dosadašnjih.

Međutim, nakon nagrade, mladi naučnik ne očekuje veliku promenu.

- Ovo pre svega smatram ličnim uspehom i uspehom moje porodice i mentora, ali ne očekujem da će mi doneti nešto konkretno.

Ipak, Đorđu je uvek drago kada mediji izveštavaju o uspesima mladih naučnika.

- Voleo bih da o ovome čuju deca koja bi želela da se bave naukom i da znaju da su drugi naučnici i profesori uvek spremni da im pomognu. Mislim da bi mnogo pomoglo kada bi pristup nauci bio bolji i kada bi se organizacije kao što su Regionalni centar za talente i Petnica više pominjale u medijima", kaže Đorđe.

Ovaj srednjoškolac iza sebe već ima pozamašnu karijeru u nauci na kojoj bi mu svako pozavideo. Samo tokom trećeg razreda srednje škole osvojio je dve prve nagrade na državnim takmičenjima kao i svoje prvo zlato iz oblasti životne sredine na Svetskoj olimpijadi mladih naučnika.

U skorijoj budućnosti Đorđe planira da nastavi da se bavi ovim i drugim projektima prečišćavanja vode jer je ekologija polje nauke koje ga najviše zanima.

Trenutno je učenik Treće beogradske gimnazije, a osnovne studije želi da nastavi u Srbiji, dok master i doktorske planira da pohađa negde u inostranstvu.

- Posle doktorskih studija voleo bih da se vratim u Srbiju i da ovde nastavim da se bavim naukom. Kad budem dosta stariji želeo bih da ja budem taj koji će pomagati mladim naučnicima u Srbiji.

Izvor: 24sata

Melaniju Tramp do danas su svi znali kao suprugu američkog milijardera Donalda Trampa.

Od danas, zvaće je „Prva dama Amerike“.

Njen put od rodne Slovenije do Bele kuće bio je više nego uzbudljiv. Poput dobre filmske priče. 
Rođena je 1970. u slovenačkom gradu Sevnica koji je u to vreme bio tekstilni centar bivše Jugoslavije. Njen otac bavio se prodajom automobila, a mama modnim dizajnom.
Melanija Knavs, kako se ranije prezivala, sa 17 godina je počela da se bavi manekenstvom.

"Odlazio sam sa modne revije u Ljubljani i video je ispred zgrade. Verovatno je čekala drugaricu. Zapazio sam je jer je bila visoka i mršava. Prišao sam joj i predložio probno fotografisanje“,  ispričao je za Rojters slovenački fotograf Stane Jerko.

Rezultat su bile crno-bele fotografije sedamnaestogodošinje Melanije Knavs, koje su pokrenule njenu manekensku karijeru koja će je odvesti do Milana i Njujorka, gde će na jednoj zabavi 1998. sresti Donalda Trampa, piše "Jutarnji list".

Ekipa “VICE” posetila je letos rodno mesto gospođe Tramp, Sevnicu, gde je razgovarala sa njenim sugrađanima, poznanicima, školskom drugaricom i fotografom Jerkom.

Ono što su mnogi na prvi pogled propustili da primete prepoznao je Stane Jerko, sedamdesetpetogodišnji ljubljanski fotograf u penziji. 

“Nije bila kao neke druge cure što samo stoje i čekaju šta će fotograf uraditi. Ona je htela da zna šta radi, kako da bude bolja”, rekao je on za “Vajs”. 

Film iz Sevnice pogledajte OVDE!

Njene crte lica, duge noge i vitak stas odmah je primetio. Stane kaže da mu se od prvog trenutka činilo 'da u njoj nečega ima'. 

“Ja sam želeo da je slikam već sutradan, međutim njoj je u tom trenutku škola bila važnija od manekenstva”, priseća se Stane Jerko tridesetak godina kasnije u svojoj dnevnoj sobi dok prelistava prve profesionalne manekenske fotografije Melanije Tramp.

Iako njena priča ipak nije bila bukvalno put od trnja do zvezda, život koji vodi kao supruga američkog multimilijardera daleko je od njenih skromnih korena u Sloveniji.

Dve godine su joj bile potrebne da postane članica modne agencije u Milanu. 
Uporedo sa manekenskom karijerom, koja se sa Milana proširila i na Pariz, Melanija je studirala dizjan i arhitekturu na Univerzitetu u Ljubljani. Bitna godina u njenom životu bila je 1996. kad se preselila u Njujork. 
Njujork joj je doneo poznanstvo sa Trampom. Sudbonosni susret desio se 1998. godine. Melanija je u to vreme bila i deo menadžmenta "Trampovih modela". 

Bivša manekenka je u jednom intervjuu otvoreno pričala o svom ocu, slovenačkom biznismenu i navela da je mnogo podseća na njenog muža.
„Obojica su veoma pametni i veoma sposobni. Odrasli su u potpuno drugačijim sredinama, ali imaju iste vrednosti, istu tradiciju. I ja sam veoma slična svom suprugu. Da li razumete šta želim da kažem? Poput mog oca, Donald je porodičan čovek, poštuje tradiciju i naporno radi."

Kako je smuvala Donalda
Ipak, nisu navedene sličnosti spojile Donalda i Melaniju kada su se upoznali na zabavi na Njujorkškoj nedelji mode 1998. godine. Zapravo je Donaldovo uporno udvaranje pokrenulo situaciju, iako je na zabavu došao sa drugom devojkom i poslao je u kupatilo da bi mogao da ima par minuta nasamo sa Melanijom.
Međutim, Melanija je znala dovoljno da mu ne da svoj broj telefona jer bi onda bila samo još jedna žena koju je pozvao. To je takođe bio test, da bi videla da li će joj dati svoj poslovni ili lični broj telefona.

Donald je prošao test i dao joj sve svoje brojeve, ali ona je ipak čekala nedelju dana da ga pozove.
„Imali smo sjajnu vezu, sjajnu hemiju, ali nisam bila oduševljena. Možda je on to primetio", navodi bivša manekenka.

Od susreta do ozvaničenja veze prošlo je šest godina i Donald je rekao:

"Mi se nikad nismo posvađali, zaboravili smo šta znači reč svađa. Veoma smo kompatibilni, idemo jedno uz drugo." 
Verili su se 2004. a sledeće venčali u Palm Biču. 
Hajdi Klum, Sajmon Kovel, Hilari i Bil Klinton bili su među zvanicama na svadbi.

Melanija je nosila venčanicu Džona Galijana, vrednu 200 000 dolara.

Zbog ogromne količine čipke i bisera na njoj haljina je bila preteška. 
"Budi sveža i jedi i pij što više, da se ne bi onesvestila", poručila je stilistkinja Melaniji. 
Na svadbenoj torti bilo je 3 000 ruža. Mediji su brujali o ovom venčanju. Posle 13 godina na stranama "Voga" pojavila se jedna nevesta. Pogodili ste, bila je to gospođa Tramp.

Bajka se nastavila... Godinu nakon venčanja Melanija i Donald su dobili sina Barona Vilijama Trampa, koga mama zove mini Donald. 
Vest o rođenju sina saopštio je lično Donald. 
"Svi su odlično", poručio je Tramp u telefonskom intervjuu za mrežu MSNBC, 20 minuta nakon porođaja supruge. 
Sin zna majčin maternji jezik i obožava odela. Njegov dečački stil je strogo poslovan. 
"Promenio se naš brak kada smo dobili Barona jer su se tada prioriteti promenili. Ali to ne znači da se manje volimo i poštujemo“, rekla je Melanija za magazin "Helo". 
U intervjuu je dodala da će sina naučiti koliko je pored svih privilegija koje uživa, u životu važan rad.

Porodica Tramp živi na relaciji Njujork - Palm Bič. 

Njihov penthaus u Njujorku, sa pogledom na Central park i Menhetn, prekriven je mermerom i dvadesetčetvorokaratnim zlatom. Enterijer je osmislio arhitekta Anđelo Dongija, a ideja je bila replika stila Luja XIV.oto: Splash

Melanija ima svoj biznis, dizajniranje nakita. Okrenula se tome 2010, a onda posao proširila i na kozmetičke linije.

Oznaka „supruga Donalda Trampa“ je tu, ali titulu „dizajnerka“ nikako da dobije.
"Možda zbog toga što je tako lepa, mi nismo očekivali da je toliko pametna", rekla je TV voditeljka Barbara Vaters o utisku koji je Melanija ostavila na njenu ekipu. 

Ako je Donald bio problematičan u mladosti onda je Melanija bila potpuna suprotnost - rezervisana, umerena i fina, piše "CNN". Uprkos brojnim skandalima Donalda Trampa, Melanija bezrezervno brani i podržava supruga.

„Mnoge optužbe protiv njega su lažne. Mnoge su tačne, a ja se ne libim da kažem da je grešio. Opet, na konstantnoj je meti medija. On je pomalo sirov, znate. Ružne reči koje koristi su dečački žargon. Ali kada ga malo bolje upoznate, on je neverovatan džentlmen, pun podrške za drage ljude. Priča o tome da ponižava žene pada u vodu kada pogledate njegove kompanije u kojima su na brojnim uticajnim mestima upravo žene. On ih podržava da slede svoje snove i teže najvišim pozicijama. Verujem mu“, rekla je Melanija za "CNN".

Krasi je sjajan stil. Neko bi rekao da i nije teško to postići uz ogroman novac na raspolaganju.

Melanija zna taj novac dobro da iskoristi. Kada ne prati muža, dizajnira nakit i bavi se dobrotvornim radom, a posebno je aktivna oko fondacije za istraživanje raka dojke.

Par ima sina Barona, rođenog 2006. godine, a Donald iz prethodnih brakova ima sinove Donalda i Erika, i ćerke Ivanku i Tifani.

O kandidaturi supruga za predsednika Amerike, Melanija je prošle godine izjavila za „Njujork Tajms“:
"Biću jako tradicionalna, kao što su bile Beti Ford i Džeki Kenedi, podržavaću supruga", rekla je za "Njujork tajms".

Kakva jem Melanija bila na žurkama, u svojim slovenačkim mladim danima, da li je ludovala u klubovima i kako se našla pred Jerkovim objektivom?

Ekipa Vice posetila je letos rodnu grudu prve dame Amerike, Sevnicu.

Superžena.B92, Bulevar.B92, Story, 24sata, Mondo, 

Britani En Bertoloti poznatija kao Britani Marfi rođena je 10. novembra 1977. godine u Atlanti, Džordžija.

Njena majka je Šeron je irsko - istočnoevropskog porekla, a otac Anđelo je Italijan. Njeni roditelji se nikako nisu slagali, a razvod je usledio nedugo nakon što su dobili Britani. Anđelo se bavio različitim vrstama malverzacija, između ostalog i reketiranjem, pa odlazi u zatvor kada je ona bila mala.

Zbog toga Britani nije imala dobro razvijen odnos sa ocem u detinjstvu. Sa majkom je se često selila uglavnom u SAD.

Još kada je bila mala primećeno je njen glumački talenat. Kada je imala petnaest godina, njenoj majci je dijagnostikovan rak dojke, ali je nakon duple mastektomije uspela da se izleči. Završila je srednju školu “Edison”, nakon čega majci govori da želi da se preseli u Los Anđeles da bi mogla da se bavi glumom.

Majka je verovala u nju i zbog toga je prodala sve što su imale da bi mogle da se odsele u Los Anđeles gde bi Britani započela filmsku karijeru.

Od 1995. do dana kad je umrla ostvarila je tridesetak uloga. Partneri su joj bili Anđelina Džoli, Dakota Fening, Eminem...

Najpoznatija je po filmovima: "Upravo venčani", "Sin City", "Prekinuta mladost", "Osam milja", "Devojke iz visokog društva".

Britani je bila u vezi sa Eštonom Kučerom, a 2005. godine verila se sa producentom Doom Makalusom. Ipak, godinu kasnije okončali su veridbu.

Godine 2007. udala se za Sajmona Mondžeka.

Poslednje tri i po godine braka živeli su u zajednici sa Britaninom majkom u istoj kući. Početkom 2000. Britani je toliko smršala da su mnogi posumnjali da je postala zavisnica od droge. 
Umrla je 2010. godine u 32. godini, usled akutne upale pluća kombinovane sa anemijom i opštom oslabljenošću organizma usled korišćenja raznih medikamenata.

Pet meseci kasnije, preminuo je i njen suprug, osam godina stariji Sajmon, pod istim okolnostima: takođe, kombinacija anemije i upale pluća. 
U tadašnjem lekarskom izveštaju stoji da je Britani umrla od upale pluća i anemije. Oko smrti Britani Marfi postoji toliko teorija da ih je teško nabrojati, a neke su neverovatne.

Mnoga pitanja ostala su bez odgovora i mnogo je onih koji na ta pitanja žele da dobiju odgovore.

U poslednje vreme po društvenim mrežama ponovo se pojavljuju razne teorije i nagađanja. Ljudi jednostavno žele da saznaju istinu i smatraju da nije pošteno da se tajanstveni slučaj ne ispita do kraja.

S obzirom na to da je i njen suprug preminuo na isti način govorilo se o ubistvu, a između sumnjivih osoba našla se i njena majka.

Jedan medijum je tvrdio da je komunicirao sa preminulom glumicom i objasnio da je u braku sa Sajmonom bila potčinjena, iskorišćena i izmanipulisana. 
Ipak, i dalje se nameću pitanja šta je ubilo mladu glumicu.

Izvor: Superžena.B92, Sinemanija

Milica Hrebeljanović, potomak Nemanjinog najstarijeg sina Vukana, a praunuka Vukanovog sina Dimitrija, u narodnoj tradiciji poznatog kao Jug Bogdan, rođena je oko 1335. godine, a 1353. je stupila u brak sa knezom Lazarom Hrebeljanovićem. U srpskoj istoriji igra veliku ulogu u strašnom vremenu koje je nastalo nakon 1389. godine, dakle, posle boja na Kosovu, gde je i njen muž izgubio život, nakon čega ona vodi državne poslove.

Ona je prva žena u istoriji Srba koja je, zajedno sa Jefimijom, udovicom despota Uglješe, bila zapravo diplomatski posrednik. Od sultana Bajazita je izdejstvovala prenos moštiju Svete Petke iz Vidina u Beograd (mošti su bile na Kalemegdanu, a danas su u rumunskom gradu Jaši).

Zamonašivši se, kneginja Milica dobija ime Evgenija. Pored bavljenja politikom, ova Srpkinja je poznata i u književnosti, gde je ostavila trag napisavši “Molitvu matere” i “Udovstvu mojemu zenik”. Smatra se da je despot Stefan od nje nasledio sklonost ka umetnosti.

Srpska pravoslavna crkva je kao svetiteljku proslavlja 19. jula po crkvenom kalendaru, istog dana kada se proslavlja i njen sin despot Stefan Lazarević.

Interesantan je i onaj deo biografije kneginje Milice koji se odnosi na porodicu i decu koju je imala sa svojim mužem, knezom Lazarom. Naime, oni su imali sedmoro dece (dva sina i pet kćeri: Maru, Draganu, Teodoru, Jelenu, Oliveru, Stefana i Vuka).

Pre Kosovskog boja, njihovi potomci su imali prilike da se upoznaju sa mnogim umnim ljudima tog vremena i lepotama njihovih stvaralaštva. Na dvoru i trgovima su bili prisutni putujući glumci, razni zabavljači poput mađioničara, muzičara. Njihovo obrazovanje je bilo na zavidnom nivou. Međutim, nakon 1389. njihovi životi se drastično menjaju, a posebno život najmlađe kćeri Olivere, koja je doživela tešku sudbinu.

Naime, već smo pomenuli da je kneginja Milica došla na vlast. Ali ne i kakve su je neprilike čekale. Dugo posle tragedije na Kosovom polju, nastali su sukobi među Srbima – jedni su bili za primirje sa Turcima, a drugi protiv toga.

Miličinoj vlasti se suprotstavljao Vuk Branković, njen zet. Kako su još i mađarske trupe pljačkale po Šumadiji, a turske na jugu Srbije, a Bajazitove posade zauzele neke gradove – Milica je morala brzo da pronađe rešenje svojih političkih problema.

Sklopila je mir sa Turcima, prihvatajući vazalnost Bajazitu. Mir je podrazumevao novčani danak Turcima i pomoć u ljudstvu za potrebe turske vojske.

Međutim, ono što je mnogima strašno i predmet čuđenja, ali i Miličine požrtvovanosti, nje i njene dece, jeste i činjenica da je kao zalog svojih obaveza Bajazitu dala svoju najmlađu, neudatu kćer Oliveru u harem, čoveku koji je kriv za smrt njenog oca.

Izvor: Wannabe